Пехар од лобање

Током историје постојао је један поприлично морбидан обичај а то је да се од непријатељеве лобање направи пехар или посуда за јело и да се из њега пије или једе. Порекло овог обичаја није савим познато, али и археолошки налази и историјски извори нуде обиље података који потврђују овај обичај. Овај обичај је, међу осталима, историјски посведочен код Лангобарда, Бугара и у једној традицији која за основу има догађаје из средњовековне Србије…


**Петер Паул Рубенс**, Албоин и Розамунда (1615), Музеј историје уметности (Kunsthistorisches Museum) у Бечу. Албоин тера Розалинду да пије из пехара направљеног од лобање њеног оца
Петер Паул Рубенс, Албоин и Розамунда (1615), Музеј историје уметности (Kunsthistorisches Museum) у Бечу. Албоин тера Розалинду да пије из пехара направљеног од лобање њеног оца

Извођач: Слађана Братић. >>>

Неки научници, попут Стефана Гаспарија, тврде да се ради о шамаском обичају насталом на основу веровања да се на тај начин преузима снага непријатеља. Према археолошким открићима најстарија лобања-пехар стара је око 14.700 година и потиче из пећине Гоу у Самерсету у Енглеској. Археолози лобање-пехаре разликују од обичних лобања по томе што имају одсечени горњи део кости на темену чије су ивице врло пажљиво обраћене и углачане, као и сама унутрашњост. Историјски извори такође обилато приповедају примере овог обичаја, међу разним народима и на скоро свим континентима.

Лангобардски краљ Албоин (560—572), оставио је дубок печат на историју Италије и Панонске низије. У току његове владавине завршило се досељавање Лангобарда на Апенинско полуострво и отпочео је период вишевековне лангобардске доминације у Италији. С друге стране, његовом победом над Гепидима и напуштањем Паноније такође се завршио и дуг период германске доминације тим делом Европе.

Албоин је 572. године убијен у завери коју је организовао његов полубрат Хелмекис, потпомогнут Византинцима и Албоиновом женом Розамундом, гепидском принцезом чијег је оца Албоин убио неколико година раније. Павле Ђакон, хроничар из 8. века, приповеда догађаје који су, према њему, довели до Албоиновог убиства. Наиме, Албоин је, након победе над Гепидима убио гепидског краља и Розамундиног оца, Канимунда, а Розамунду узео за жену. Потом је наредио да се од Канимундове лобање направи пехар из ког је на гозби која је следила након победе пио вино, а и Розамунду је натерао да то исто учини. Ова прича је често била одбацивана као неистинита, чега је и Павле био свестан, па је зато такође тврдио да је својим очима видио Албоинов пехар у одајама Рачиса, војводе од Фурланије и краља Лангобарда (744—749). Валтер Гофарт не искључује могућност да је Павле заиста видео тај пехар. Гофарт ипак сматра да ова приповест има алегоријско значење, и да је Павле њом желео да прикаже везу између првобитног греха и варваризма, градећи причу о палом хероју који је избачен из Раја због људских слабости. Такође, Гофарт додаје да је четрдесетих година 8. века, када је Павле Ђакон наводно видео Албоинов пехар, лобања-пехар већ била прихваћена као пример за везу између првобитног греха и варваризма.

Слично се десило и несрећном византијском цару, Нићифору I који је владао у доба непрестаних ратова са младом бугарском државом. Од самог доласка на Балканско полуострво 679. године, Бугари су градили позиције у односу на суседе, а посебно питање за њих представљао је, наравно, однос са Византијом. Током 8. века ове две државе водиле су сталне ратове са променљивом срећом, који су за Бугаре значили јачање државе, а за Византинце очување територија и престижа државе која је наставила традиције старог Рима. У тим борбама Бугари су освојили велики део Македоније и непрестано су упадали у Тракију, а Царевина, заузета унутрашњом кризом која је избила због иконоборства, није била способна да јој се супростави. Само је иконоборац Константин V успео да 763. потуче Бугаре код Анхијала. Међутим тиме није заустављена бугарска експанзија. Поред тога, неповољна околност по Византију било је и крунисање Карла Великог за цара, 800. године у Риму. У исто време, бугарски кан Крум је живо радио на јачању своје државе. Ситуација није била нимало лака и под хитно је требало ствари довести у ред.

Власт у руке у овом тешком тренутку узео је Нићифор I (802—811) који је пре тога био логотет за финансије (λογοθέτης τοῦ γενικοῦ). Нови цар успео је да уреди финансије, није се превише уплитао у верске сукобе, а према спољним непријатељима заузео је одлучан став. Карла Великог није признао за цара, са Арабљанима је склопио мир, а против Бугара је покренуо војни поход 811. године.

Повод за рат било је бугарско заузимање Сердике, 809. године. Исте године, цар је продро све до бугарске престонице Плиске, а затим је кренуо у Сердику и обновио порушена утврђења. Ипак, велика византијска офанзива почела је двије године касније. У пролеће 811. године цар Нићифор је упао у Бугарску, разорио Плиску и ханов двор, а на противникове молбе за мир остао је нем. Бугари су се затим повукли у планине и ту сачекали непријатеља. Византинци су кренули у потеру за њима, али су у планинским гудурама упали у замку и изненада се нашли окружени Бугарима. Сам цар је погинуо, а од његове главе хан је дао да се начини пехар из кога је пио вино на гозбама. Ова језива вест о тужној судбини византијског цара оставила је дубок утисак у царству, јер још од времена цара Валенса (364—378), ниједан византијски цар није погинуо у борби са варварима.

Још један сличан призор долази из традиције о догађајима из средњовековне српске историје. Како наводи народна традиција, Стефан Дечански је после победе над братом Константином од његове главе начинио пехар из кога је пио вино, међутим, Псеудоброкар, писац који није био наклоњен Стефану Дечанском, приказује Константинов крај другачије — он наводи да је Стефан дао Константина опружити на једном комаду дрвета, па му клинцима проби мишице и бутине, па га онда расече на две поле, по средини.

Литература

Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998.
Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 2010.
Gasparri, Stefano, I longobardi: all origini del medioevo italiano, Storia Dossier, (1990) 42, Florence: Giunti. стр. 19-21
Bello, Silvia M.; Simon A. Parfitt, Chris B. Stringer (February 2011). Petraglia, Michael. ed. Earliest Directly-Dated Human Skull-Cups. PLoS ONE (Public Library of Science) 6 (2): e17026. doi:10.1371/journal.pone.0017026. PMC 3040189. PMID 21359211.
Goffart, Walter. The Narrators of Barbarian History (A.D. 550—800): Jordanes, Gregory of Tours, Bede, and Paul the Deacon. Princeton: Princeton University Press, 1988, ISBN 0-691-05514-9. стр. 391—2.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported