Павле Поповић и југословенска књижевност

Истакнути српски историчар књижевности Павле Поповић (1868—1939) развијао је концепт југословенске књижевности у више својих дела током неколико деценија. Овај концепт код Поповића је првобитно био део југословенске пропаганде у Првом светском рату, која је требало да послужи за оправдање тежње ка стварању југословенске државе. Занемарујући често научне скрупуле, Поповић је у каснијем периоду свог стваралаштва истакао овај концепт као своју кључну књижевноисторијску парадигму…


**Павле Поповић** (1868—1939), српски историчар књижевности.
Павле Поповић (1868—1939), српски историчар књижевности.

Пре Првог светског рата Павле Поповић је објавио књигу Преглед српске књижевности (1909) који је једини његов синтетички поглед на српску књижевност. Током Првог светског рата Поповић је, као и низ других истакнутих научника, био ангажован на вршењу југословенске пропаганде у земљама Антанте. Као део његовог рада у Југословенском одбору у Лондону написао је дело Југословенска књижевност које је објављено почетком 1918. године, а била је једна у низу планираних књига којима се пред јавношћу требала приказати јединственост југословенских народа. У потоњем књижевноисторијском раду југословенска књижевност је постала доминантна парадигма Поповићевог списатељског рада. Године 1922. пред Српском краљевском академијом одржао је приступну беседу под називом Југословенска књижевност као целина а потом је за француску публику 1930. године написао такође један преглед југословенске књижевности који је 1934. у преводу Владимира Питовића објављен и на српском језику под насловом Оглед о југословенској књижевности. С друге стране Прегледу српске књижевности се више није враћао и он је штампан готово неизмењен све до деветог издања 1931. године.

Идеја о самобитној српској књижевности била је претежна у књижевноисторијским схватањима Павла Поповића. Тако је он 1913. године у напомени К другом издању Прегледа српске књижевостинаписао: Jа сматрам, по разлозима а не по шовинизму, да се српска књижевност може излагати без хрватске. Агенду својих истраживања српске књижевности Павле Поповић је обзнанио у приступном предавању на Катедри за српску књижевност 1904. године. Ту је он установио у српској академској средини такозвану историјску критику као основни методолошки приступ проучавању књижевности. Предавања на Универзитету која је држао током пет година послужила су као основа за Преглед српске књижевности из 1909. године. Ту је он настојао да пружи концизан преглед старе, народне и дубровачке књижевности. Изразита особина овог Поповићевог дела јe синтетичност па он и када наводи туђа мишљења о појединим писцима и делима то чини не да би полемисао већ како би та мишљења интегрисао у свој текст. Због тога он не наводи у фуснотама одакле је преузимао наводе него тек на крају књиге идентификује основне наводе, док пропушта то да учини са мањим и напомиње да су наводи по потреби мењани како би се уклопили у излагање. Поглавље о дубровачкој књижевности је најобимније, а Ненад Николић претпоставља да то долази отуда што је излагање дубровачке књижевности релативно ново за српску културу, док су се друге две области (стара и усмена) књижевност далеко потпуније истраживале и приказивале. Поповић је тако хтео да изложи дубровачку књижевност као део српске књижевности. У овом периоду стваралаштва српска и хрватска књижевност су за Поповића саморазумљиве датости и он ни не осећа потребу да направи књижевнотеоријску и књижевноисторијску дистинкцију између њих.

Павле Поповић је несумњиво био свестан да је Југословенска књижевност подстакнута и писана због политичких и пропагандних разлога. Тако у свом Дневнику бележи: Девиза: Ништа своје. Све посао пропаганде. Али, поред послова које даје комитет и који ће бити чисто политички, радити пропаганду само кроз литературу. Већ је савремена стручна критика указивала да је Поповић и поред циља да да преглед југословенске књижевности заправо излагао све три књижевности посебно (српску, хрватску и словеначку). Тек у својим каснијим делима Поповић је приступио теоријској разради појма југословенске књижевности и то у приступној академској беседи Југословенска књижевност као целина одржаној 11. фебруара 1922. године. Оно што разликује Поповићев рад Оглед о југословенској књижевности од Југословенске књижевности објављене током Великог рата није другачија класификација југословенске књижевности већ теоријско успостављање овог појма које је у међувремену извршено. Приступна академска беседа је кључна етапа на овом путу. У приступној беседи Поповић је настојао да покаже како је појам југословенске књижевности као националне књижевности исправно постављен и то настоји да покаже кроз класификацију и везе између књижевности Срба, Хрвата и Словенаца. Ова идеја потиче од претпоставке о већ завршеном конституисању југословенске нације, иако Поповић ретко користи ову ситагму и радије ту нацију означава као наш народ. Политичка условљеност Поповићевог концепта југословенске књижевности приметна је у последњој фази његовог стваралашта када је увидео да југословенска нација као политички ентитет заправо не постоји. У својим огледима из друге половине 30-их година, посебно у монографији о Доситејевом делу Собраније разних нравоучителних вешчеј, Поповић је места у Доситејевом делу која је раније тумачио као израз његове жеље ка југословенском јединству сада представљао као израз Доситејеве жеље ка српском јединству.

Као свој циљ у Огледу о југословенској књижевности Поповић је поставио пружање синтетичног прегледа југословенске књижевности. Заправо излагање о ранијим периодима књижевности готово је идентично као и у његовим ранијим делима, док је код 18. века, преломног раздобља у развоју нове књижевности дошло до значајних промена. Тај прелазни период у развоју књижевности приказан је у Огледу насловом Нова српска патријаршија и католичка реакција чиме је хтео да успостави паралелу између те две културноисторијске тенденције. Код нове књижевности акценат је стављен на дело Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и Људевита Гаја чиме је суштина синтетичности тежња ка образлагању јединствa југословенске књижевности. Наиме, излажући почетне периоде у развоју књижевности Поповић не успева да се ослободи паралелног приказивања српске и хрватске књижевности, потом упоредност настоји да образложи паралелом између српске патријаршије и католичке реакције а у последњем поглављу трага само за оним појавама на којима се може успоставити јединственост југословенске књижевности. Тако, према речима Ненада Николића, Оглед о југословенској књижевности не доноси слику јединствених токова унутар једне књижевности него пре свега тежи успостављању појма југословенске књижевности, што је био циљ и приступне академске беседе.

У беседи Југословенска књижевност као целина Поповић је дошао до закључка да југословенска књижевност, као резултат јединственог развоја не постоји, већ да су се посебно развијале српска, хрватска и словеначка књижевност, и да се тај појам може одредити пре свега у односу на територију коју обухвата Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно на основу актуелног политичког стања одређује се књижевноисторијски појам, па се на основу тако конституисаног појма трага за елементима који ту актуелност оправдавају. У Југословенској књижевности као целини Павле Поповић је прво указао на то да би најпогоднија класификација југословенске књижевности била према регионима јер се она махом тако и развијала, али потом одустаје од оваквог закључка и инсистира да заједничке црте тих покрајниских књижевности морају постајати, као што постоје и код немачке, италијанске или француске књижевности (иако је, што Поповић занемарује, процес конституисања јединствене националне књижевности код ових народа далеко одмакао). Посебно важно за Поповићево конституисање југословенске књижевности је паралелно праћење српске патријаршије и католичке реакције као сродних културних, а самим тим и књижевних струјања. Осамнаести век за Павла Поповића игра пресудну улогу у конституисању јединствене књижевности. Наиме он је тада истакао да мисао о народном јединству, појава народне књижевности у писаној књижевности, тражење књижевног језика и нови обрасци преузимани из страних књижевности постају кључни елементи који одређују нову, јединствену југословенску књижевност, иако она није у потпуности конституисана. Како би на конкретном примеру доказао ово тврђење Павле Поповић указује да је гроф Ђорђе Бранковић баш на почетку 18. века користио дело дубровачког писца Мавра Орбина иако Орбиново дело није међу најважнијим Бранковићевим изворима. Како би уклопио различите књижевне појаве у концепт југословенске књижевности Поповић мора не само да уклопи књижевне појаве на ванкњижевно задате обрасце већ мора и да свесно искриви своја књижевноисторијска сазнања тако што би истакао неку споредну особину дела као кључну. Како би од половине 18. века успоставио јединствену југословенску књижевност Поповић занемарује најзначајније ствараоце у српској књижевности овога доба—Захарију Орфелина и Јована Рајића.

Стваралаштво Рајића и Орфелина обележио је додир са католичком реакцијом, додуше у негативном контексту. Наиме, као резултат спора између српске цркве и аустријских власти око катихизиса проистекао је у врло кратком року написан Рајићев Катихизис. Рајићев Катихизис заправо је протест против католичке реакције, свакако не усамљен у српској књижевности. Слично је и Орфелиново дело Против папства римскаго које је остало у рукопису. Поповић је несумњиво знао за ова дела јер је познато да је 1924. године писао о студији Мите КостићаАкатоличка књижевност Срба крајем XVIII века (1921). Да би била одржива Поповићева констатација како у нашој књижевности није било дела против католичке реакције он је морао да занемари једну групу ствараоца, међу којима су игром случаја били и најзначајнији ствараоци српске књижевности 18. века. Сличну тенденцију потискивања различитости у књижевном развоју, Поповић је показао и приликом писања о стварања јединственог књижевног језика који је сматрао за највеће достигнуће књижевности новог доба. Тежећи да конституише појам југословенске књижевности Павле Поповић књижевни развој Срба и Хрвата посматра изразито неисторијски, потискујући или потпуно занемарујући оне елементе књижевног и културног наслеђа које би биле супростављене југословенском јединству. Поповићева књижевноисторијска визура овога времена била је у толикој мери укорењена у актуелном политичком тренутку, да она није само неминовно водила ка фактографским погрешкама и занемаривању неких црта књижевног развоја, него је, на једном конретком случају, указивала како је имплементирано интегрално југословенство, идеологија која није надживела своје творце и протагонисте.

Литература

Примарни извори
Павле Поповић, Југословенска књижевност, Сабрана дела Павла Поповића, , књ. 9, приредио Ненад Љубинковић, Београд 1999.
Павле Поповић, Преглед српске књижевности, Сабрана дела Павла Поповића, књ. 1, приредио Мирослав Пантић, Београд 1999.
Павле Поповић, Књижевна критика—књижевна историографија, Сабрана дела, књ. 10, приредио Мирослав Пантић, Београд 2002.

Секундарни извори
Ненад Николић, Концепција српске и југословенске књижевности Павла Поповића, Зборник Матице српске за књижевност и језик LVII, св. 2, стр. 267—295.
Љубинка Трговчевић, Научници Србије и стварање југословенске државе: 1914—1920, Београд 1986.
Драгослав Јанковић, О животу и раду Павла Поповића за време Првог светског рата, у Павле Поповић, Из дневника, Сабрана дела Павла Поповића, књига 11, Београд 2001.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported