Гледајући кроз историју, ступање на престо није било свугдје исто. У неким земљама је поштован принцип сениоритета, у другим примогенитуре, док је пак у неким, владар дијелио власт између својих синова. Па чак и тада, борбе за престо биле су честе, углавном праћене крвавим обрачунима у владарској породици, што свакако није погодовало просперитету државе у датом тренутку. Османско царство, међутим, није имало апсолутно никакво правило, те су га у почетку обавезно по смрти султана потресали прави грађански ратови што је било веома опасно, штавише, погубно за Царство. Овакво стање покушао је да поправи Мехмед II Освајач, мада његово решење тешко да је било мање крваво од борби за престо које је требало да спречи…
Извођач: Слађана Братић. >>> |
Почевши од Османа, свог оснивача, Османска династија је до 1922. дала тридесет шест владара. Султан који је владао морао је да буде зрео човјек и здраве памети, али ипак није постојала одређена процедура за насљеђивање трона. Према старим турским обичајима, постављање султана било је у Божјим рукама, тако да је доношење било каквог закона представљало противљење самој Божијој вољи. У најбољем случају, претендент који би обезбиједио престоницу Царства, државну благајну и архив, као и подршку јаничара, улеме и бирократије, био би најближи престолу. Принчеви су постављани за намјеснике провинција, а сваки је желио да добије на управу област најближу престоници и подршку јаничара.
Како није било јасно дефинисаног закона о насљеђивању трона, готово увек је након султанове смрти долазило до тешких разрачунавања међу његовим синовима. Ти сукоби су неретко прерастали у прави грађански рат који је само слабио Царство и подривао његову моћ. Због тога је Мехмед II Освајач (1451—1481) у својој Канун-нами озаконио овај крвави поступак који се примјењивао и раније, а који је гласио: „Онај од мојих синова коме Бог буде подарио султанат, с правом може погубити своју браћу , а за добро државе. Већина улема сматра то допустивим“.
Ипак, баш због тога што су принчеви били намјесници одређених провинција, грађански ратови су били чести. Тако је 1511. Селим I водио рат против своје браће, а Сулејман I (1520—1566) је погубио двојицу својих синова, Мустафу и Бајазита, јер су се побунили. Због тога су Селим II (1566—1574) и Мурат III (1574—1595) само најстарије синове поставили за намјеснике, па су они лакше могли да заузму престо и да се обрачунају се са својом браћом. Када је преузео власт, Мурат III је наредио да се задаве петорица његове браће, а Мехмед III (1595—1603) је дао да се изврши смртна казна над чак деветнаесторицом његове браће. Један савремени историчар спомиње расположење становника Цариграда након овог мучног догађаја. Када је послије ковчега преминулог султана изнесено још деветнаест ковчега његове погубљене браће „анђели на небу чули су уздахе и ридање цариградских становника“.
Братоубиство је забиљежено и током 17. вијека. Мурат IV (1623—1640) је поубијао тројицу своје браће, а поштедио је четвртог Ибрахима, јер и сам није имао дјеце. Овај Ибрахим је на крају такође постао султан (1640—1648). Послије њега на власт је дошао Мехмед IV (1648—1687), с којим се изгледа овај обичај мало променио. Мехмед није погубио своју браћу Сулејмана (1687—1691) и Ахмеда, али их је затварио у кафес — просторије у двору које су биле посебно намијењене за чување принчева претендената, тј. браће султана. Многи од њих цијели живот су провели затворени, и стално су живјели у страху од погубљења, па су често и ментално обољевали. Тако су Сулејмана, који је ту провео четрдесет година, једва извукли и поставили га на престо. Након Мехмедове смрти, на престолу су га наследила његова браћа, а након њихове смрти, на османски престо ступили су Мехмедови синови. Тако се усталио обичај да син насљеђује оца, а 1876. је донијет закон који одређује поступак ступања на трон.
Литература
Х. Иналџик, Османско царство, Београд 1974, 84—92.