Прогласили су га копилетом, отели му круну и престо. Појавила се ниоткуда, и својом слепом вером помогла му да поврати оно што му је по рођењу припадало. Кад је дошло време да покаже своју захвалност, изабрао је ћутање. Могао је да помогне, да је хтео. Уместо тога, хладнокрвно је допустио да је спале на ломачи.
 |
| Јованка Орлеанка. Минијатура из друге половине 15. века. |
Победом Енглеза у бици код Азенкура, странка армањака која је подржавала дофена Шарла, сина лудог краља Француске, Шарла VI, била је практично уништена. Године 1420. у граду Троа бургундијска странка склопила је споразум са енглеским краљем којим је дофен Шарл био разбаштињен, а краљица натерана да изјави да он није краљев син, тако да је назван „такозваним дофеном". Такође је договорено да се енглески краљ Хенри V ожени Лујевом кћерком Катарином и тако постане наследник француске круне. Хенри је добио Аквитанију и Нормандију, а војвода Бургундије је добио гаранције за сва права и повластице које су се граничиле са независношћу.
Две године касније, умрли су и Шарл VI и Хенри V. Малолетни син енглеског краља, Хенри VI, постао је наследник обе круне, а његов стриц Џон, војвода од Бедфорда постао је намесник Француске. Заправо, војвода од Бедфорда је контролисао Номандију, Мен, Ил д'Франс и Шампању, док је Бургундија уживала практично независност захваљујући уговору из Троаа. Територије јужно од Лоаре, осим Гаскоње, признавале су збаченог дофена Карла.
Бедфорд је 1325. године решио да прошири територије свог синовца, па је напао и опсео Орлеан. У исто време, Робер де Бодрикур, заповедник града Вокулера на источној граници Шампање, имао је необичан проблем. Наиме, данима му је досађивала једна сељанка из Домремија, села које је припадало Орлеану и које је подржавало дофена. Јованка, како се звала та сељанка, опседала је Бодрикура фантастичним причама о свецима који су јој се јављали у визијама. Била је апсолутно убеђена да су јој они дали у задатак да разбије опсаду Орлеана и да крунише свог краља, дофена Шарла, у Ремсу. Пошто у то време нису биле ретке жене које су имале визије и које су напослетку све биле проглашене за вештице или луде, Бодикур је покушао да је се отресе, али без успеха. Јованка је била толико упорна, тако да Бодикур није имао куд и наредио је својим људима да је одведу да види Шарла. Појава Јованке, неугледне сељанчице из Домремија, била је пресудна у Шарловој борби за повратак престола — њена непоколебљива вера вратила је самопоуздање Шарловој војсци која је прво заузела Орлеан, а потом и Ремс где је Шарл коначно био крунисан и постао је Шарл VII.
Али, Јованка је имала нових планова. Наставила је да предводи француску војску која је, вођена њеном слепом вером и упорношћу, стигла пред сам Париз. Међутим, њен борбени жар почео је да смета како на двору, тако и у самој војсци — за дворане, након Шарловог крунисања, дипломатија је постала много привлачнија од оружја, док су војни заповедници, којима је рат био посао чији је најбољи део била пљачка, постали уморни од ратовања. С друге стране, Бургунђани су успели да скупе војску и отпочели су противнапад. Жан Луксембуршки, један од заповедника у бургундијској војсци, опсео је град Компјењ. Јованка је кренула у одбрану града, и кад је стигла са војском, напала је Бургунђане, који су, иако изненађени, ипак успели да се среде и да сузбију напад. Јованка међутим, није хтела да призна пораз и наставила је да се бори. Заповедник града, у страху да Бургунђани не продру у град, наредио је да се капије града затворе. Јованка је остала ван зидина, и на крају је била заробљена. Жан Луксембуршки ју је продао Бедфорду, који је наредио Пјеру Кошону, епископу Бовеа, да отпочне суђење Јованки за вештичарење. На крају је била спаљена на ломачи, јер није хтела да се одрекне својих визија. До краја је тврдила да су биле истините.
Током Јованкиног пута од заробљенице Жана Луксембуршког до ломаче, Шарл је више пута имао прилику да јој помогне, међутим, из само њему познатих разлога није то учинио. Прво је могао да је откупи од Жана Луксембуршког који је ионако био у стисци с новцем, те му је било свеједно коме ће продати Јованку, али није то учинио, па је Жан продао Јованку Енглезима. Док је Јованка била у рукама Енглеза, могао је да понуди размену, јер је имао доста енглеских заробљеника племенитог рода које је могао да понуди у земену. Такође је могао да покуша и на силу да је ослободи, јер су енглески положаји у том моменту били слаби. Али није ништа урадио и та његова малодушност и инертност у историји засенила је чак и Бедфордову срачунату суровост и осветољубивост.
Након неколико година, Шарл је покушао да скине љагу с Јованкиног имена, али опет из личних разлога. Схватио је да му не служи на част да дугује своју круну неком ко је осуђен за јерес, па је 1356. повео поступак да се Кошонова пресуда преиспита. Пажљиво пробрани црквени суд је на крају поништио ту пресуду и рехабилитовао Јованку.
Јованка Орлеанка је беатификована 1909. године, а 1920. је коначно проглашена за светицу.
Литература
Пејнтер С. Историја средњег века. Клио, Београд 1997. стр. 401—413