Неостварене амбиције Јована Анђела

Неријетки су случајеви да су физичке мане, посебно у средњем вијеку, онемогућиле остваривање политичких амбиција. Тако је Јована Анђела, који је био страшно амбициозан и жељан царске круне, а поред тога и способан и предузимљив, цариградско становништво ипак спријечило да се попне на византијски пријесто, зато што је био стар и ћелав, а такође их је подсјећао на претходног „цара-тиранина“, Андроника Комнина. Његов изглед постао је предмет исмијавања и то не у само једној прилици…


**Новчић Исака II Анђела**, приказани су Богородица са Исусом детом у наручју.
Новчић Исака II Анђела, приказани су Богородица са Исусом детом у наручју.

Извођач: Слађана Братић. >>>

Након смрти цара Манојла Комнина (1180), његов рођак Андроник Комнин погубио је Манојловог сина и насљедника на пријестолу, Алексија II (1180—1183) и загосподарио Царством. Отпочела је тиранска владавина пуна убистава и прогона, па је незадовољно становништво у Цариграду 1185. погубило цара Андроника. На пријесто је доведен Исак II Анђео (1185—1195), син Андроника Анђела, и унук Константина Анђела. Византијски писац и савременик ових догађаја, Никита Хонијат, биљежи како Исак није у почетку желио да прихвати царску круну па је његов стриц Јован брже-боље скинуо капу и затражио да њему ставе круну на главу. Међутим, кад су присутни видјели Јованову ћелаву главу запрепастили су се и бурно негодовали. Народ није хтио за владара сиједог старца дуге бијеле браде раздијељене на двије стране, зато што их је изгледом невјерватно подсјећао на претходног цара-тиранина, Андроника Комнина. Исак је на крају ипак прихватио пријесто и владао наредних десет година. Познавајући добро свог стрица и свјестан његових претензија на царску круну, Исак је Јована држао подаље од важних државнчких послова, а након једног рата са Бугарима Јован је био чак оптужен и за издају. Ипак, односи између стрица и синовца временом су се поправили и Јован је добио титулу севастократора, што га ипак није спријечило да се приближи свом другом синовцу, Алексију, када је овај 1195. године збацио с пријестола и ослијепио свог брата Исака.

На церемонији проглашења Алексија III Анђела (1195—1203) Јован је у поворци јахао на коњу одмах с цареве десне стране. Том приликом му је пала севастократорска круна са главе и открила му ћелу. Видјевши ово, окупљени народ је прво вриснуо од запрепашћења, па је онда пао у громогласни смијех. Међутим, Јован се није дао збунити — мирно је сишао с коња, подигао круну и поново је ставио на главу. На подсмијех присутних, он је узвратио осмијехом, и поново се попео на коња.

Када се Алексије тешко разболио, Јован је поново желио да преузме власт, али опет без успјеха. Убрзо затим је и умро и није доживио пад Цариграда у руке Латина (1204), као ни успон својих синова, Михајла и Теодора, који су као владари нове Епирске државе покушали да обнове Византију.

Литература

Г. Острогорски, Успон рода Анђела, Сабрана дела, књига III, 325-343.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported