Мерење небеског плаветнила

У свом делу О четвороструком корену става довољног основа (1813) немачки филозоф Артур Шопенхауер је, у расправи како разум утиче на перцепцију удаљености, навео како је Ораса-Бенедикта де Сосира обузео страх, пошто се успео на Монт Бланк, и видео џиновски месец…


**Цијанометар**, Женевска библиотека, Швајцарска
Цијанометар, Женевска библиотека, Швајцарска

Орас-Бенедикт од Сосира био је швајцарски природњак рођен 1740. године у породици женевских патриција. За природњачке студије заинтересовао га је зет, Шарл Боне (Charles Bonnet). Боне је снабдевао де Сосира књигама, и рано му пренео интересовање за ботаничка истраживања. Де Сосир је обилазио планине Јура, вршио испитивања и прикупљао узорке. Ова рана истраживања усмерила су де Сосира према планинарењу и он ће касније постати познат као зачетник алпинизма.

Обишао је долину Шамони на француским Алпима 1760. године. У исто време де Сосир је остварио бриљантну академску каријеру. Постао је, са двадесетдве године, професор на Женевском универзитету. Студентима је предавао физику, геологију, природну историју и филозофију. Уз предавања је изводио експерименталне вежбе.

Де Сосир је обављао темељна мерења у природи. Тамо где није могао то да изведе постојећим инструментима, бележи хемичар Андреа Села, он је конструисао нове. Био је један од првих истраживача који су установили стопу опадања температуре у тропосфери зависно од висине. Како би испитао како сунчеви зраци загревају атмосферу развио је хелиотермометар. У питању је био термометар у затамњеној кутији уз помоћ кога је мерио разлику у температури у односу на ону у отвореном простору, уређајем директно изложеним сунчевим зрацима. На Монблану планинарио је први пут 1767. a нешто касније (1772/72) обишао је планину Енту и друге вулкане на Апенинском полуострву као и угашене вулкане у Оверњу, у Француској.

Један од феномена који је привлачио де Сосирову пажњу током природњачко-планинарских експедиција било је плавентило неба. Опажао је како се плава боја постепено прелива до беличасте боје облака и сматрао је да то на неки начин одражава концентрацију влаге у атмосфери. Међутим, да би систематизовао своја посматрања морао је да осмисли како измерити плаветнило.

Користећи раствор „пруске плаве“, тамноплавог пигмента који се добија оксидацијом фероцијанидних соли, обојио је поља на папиру у сваку нијансу плаве коју је могао да опази. Ова поља била су нумерисана и распоређена по кружници тако да је могао да на подједнаком растојању од сваке боје посматра небо и установи највиши степен слагања.

Двојица водича из Шамонија, Жак Балмат (Jacques Balmat) и Мишел-Габријел Пакард (Michel-Gabriel Paccard) освојили су врх Монблан 1786. године. Већ идућег лета Де Сосир их је унајмио да му буду водичи до овог алпског врха. Заједно са послугом и осамнаест водича, после тродневне експедиције, попео се на Монблан. Тамо је измерио све што је могао, укључујући и небеско плаветнило. Најтамнија боја коју је видео била је тридесетдевети степен плавог. После ове експедиције Де Сосирово интересовање за Монблан је опало и он се посветио другим врховима.

До темељнијег разумевања обојености атмосфере доћи ће знатно касније — Џон Тиндејл (John Tyndall) је наслутио како се може разрешити ово питање што су темељно разрадили математичари лорд Рејлиг (Lord Rayleigh) и Густав Мие (Gustav Mie) у радовима о расипању светлости у атмосфери. „Цијанометар сада делује као прилично застарела апаратура — чак и као ћорсокак. Али да ли се он значајно разликује од нашег лакмуса, оловних ацетата или јодидних тестова? Или нанохемијских колор тестова који испуњавају наше часописе?“, пита се Андреа Села, предавач неорганске хемије на Градском колеџу у Лондону.

Литература

Andrea Sella, Classic Kit: Saussure's cyanometer, Chemistry World, 28. септембар 2010.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported