Младалачки греси Димитрија Давидовића

Озбиљно лице на портрету Уроша Кнежевића из 1834. године показује искусног државника и новинара, Димитрија Давидовића окруженог насловницом Новина сербских и књигама, типичним декором грађанских портрета из првих деценија 19. века. Ипак, у својој младости Давидовић је знао да у заносу одушевљења направи мање или веће изгреде које су уредно забележили његови савременици, а нарочито Милован Видаковић, у Давидовићевој биографији насталој убрзо након Давидовићеве смрти. Ова Видаковићева биографија одмах по објављивању изазвала је полемику у штампи, додуше много мање познату од оне између Вука и Видаковића, али сигурно не мање жустру.


**Портрет Димитрија Давидовића** из 1834. године, рад Уроша Кнежевића (1811—1876), уље на платну, Народни музеј у Београду.
Портрет Димитрија Давидовића из 1834. године, рад Уроша Кнежевића (1811—1876), уље на платну, Народни музеј у Београду.

Извођач: Хеника Соловјев. >>>

Димитрије Давидовић и Милован Видаковић упознали су се 1807. године у Кежмарку и постали су изузетно блиски пријатељи. Давидовић је од тада сматрао Видаковића својим ментором са којим се радо саветовао о различитим питањима. Захваљујући Видаковићу, познате су неке епизоде из Давидовићевог раног живота. Тако је Видаковић забележио једну згоду која се десила још док је Давидовић учио школе у Карловачкој гимназији. Иако је био добар ђак, у шестом, последњем разреду, Давидовић је био искључен из школе због једне сатиричне песмице, тзв. пасквиле. Садржај те пасквиле нажалост, није познат, нити је познато коме је била упућена, али Видаковић тврди да се Давидовић озбиљно замерио митрополиту Стефану Стратимировићу као и професору Гаврилу Храниславу, а од беса надређених није га могао спасти ни директор Крловачке гимназије, Андрија Волни, о коме је Давидовић имао изузетно повољно мишљење још као ђак, а и касније као новинар. Једини податак о овој песмици-ругалици потиче од Јернеја Копитара који је доставио извештај бечкој цензури у коме се каже да је у питању сатира у стиху.

Ни у Кежмарку, где је наставио школовање, Давидовић није мировао. Једном приликом, Давидовић је заједно са својим друговима Видаковићем и Гаванским присуствовао процесији на Велику суботу. Како је процесија одмицала, сви присутни су поскидали шешире у знак поштовања, сви осим, наравно, Димитрија Давидовића. Видаковић и Гавански су га журно упозорили на пропуст, међутим, Давидовић је лаконски одговорио: Бог не гледи на шешир, но на серце! Међутим, у близини се нашао и локални пандур, који изгледа није делио мишљење с Димитријем, те га је упристојио, како Видаковић каже, млатнувши га штапом (штапом пуф по шеширу), док је само захваљујући свом другу Гаванском избегао прописне батине које му је пандур спремао. Но, ту Давидовићеве невоље с процесијом на Велику суботу нису престале: тужили и школским властима, међутим, имао је среће: школска управа је стала у његову одбрану наводећи да није свободно ђака без школске јуриздикције тући.

Убрзо је Видаковић пошао у Србију, али када је сазнао за турску офанзиву и очеву смрт одлучио је да се задржи у Пешти где му се убрзо придружио и Давидовић. Ту је Давидовић постао мезимац чланова српског грађанства који су га чисто размазили, иако је његово понашање било почесто врло ексцентрично и скандалозно — имао је обичај да иде улицама у мађарским гаћама и са великим сељачким шеширом на глави, а на Ускрс 1812. одлучио је да одржи говор у цркви, и то због опкладе од 500 форинти, те је замолио свог доброг друга Видаковића да му га напише. Иако историчари нису уверени у Видаковићево ауторство овог говора, његов опис овог догађаја сматра се веродостојним. У сваком случају, Давидовић је остварио своју намеру и добио опкладу, међутим, то му ништа није вредело, јер му новац није био исплаћен, а такође је зарадио и тужбу епископа — наиме, обичним грађанима је било забрањено да говоре са предикаонице.

Након Давидовићеве смрти 1838. његов школски друг Милован Видаковић био је позван да напише његов животопис. У Магазину Антонија Арнота од 96. до 104. броја (новембар и децембар 1838) Видаковић је објавио Краткоје животоописаније Димитрија Давидовића (у историографији се обично наводи скраћени назив). Међутим овај рад је одмах изазвао бурне реакције зато што је Видаковић искористио прилику да истакне себе и своје деловање, док је Вукашин Радишић, професор Крагујевачке гимназије, сматрао да је Давидовић описан на недостојан начин. Радишић није био занемарљива личност у српској култури — био је познат као добар познавалац грчког језика и превео је низ дела из класичне грчке и византијске књижевности. Као одговор на Видаковићев рад, Радишић је написао Дугачко толковање на краткоје животописаније Димитрија Давидовића у коме оспорава Видаковићеве наводе и износи низ похвала о Давидовићу (славан и редак брат и Србин, угодник и верни слуга истине и правде до гроба свог). Међутим, оштра Радишићева критика наишла је — вероватно супротно његовим очекивањима — на оспоравање у књижевним круговима. Видаковића су многи виђени људи узели у заштиту, а Сима Милутиновић Сарајлија написао је обиман одговор Радишићу. Према речима историчара Радоша Љушића кратка Видковићева биографија је информативнија од Радишићевог списа, а савремени историчари немају потешкоћа да у њој издвоје тенденциозне наводе. Слика Димитрија Давидовића која је у њој дата далеко је живописнија и помаже да се сагледа карактер једне изузетне личности српске историје прве половине 19. века.

Литература

Радош Љушић, Оријентални новинар, европски политичар — Димитрије Давидовић (1789—1838), Београд 2006.
Павле Поповић, Милован Видаковић, Сабрана дела, књига VII, Београд 2000.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported