После разлаза Милована Ђиласа са врхом југословенске државе и комунистичке партије, отворен је пут његове пре свега публицистичке сарадње са продемократски оријентисаном српском емиграцијом, окупљеном око савеза Ослобођење и гласила Наша реч. Испреплетани, али увек супростављени политички путеви идеолошких противника започели су још пре Другог светског рата, када се омладина на београдском универзитету политички поларизовала, затим су се оштро раздвојили у периоду Грађанског рата (1941—1945) и успостављања власти Комунистичке партије у Југославији, у којој је Милован Ђилас био једна од најистакнутијих личности, али су се потом, ненадано укрстили после Ђиласовог пада када су чланови савеза Ослобођење, а нарочито Десимир Тошић, постали заговарачи Ђиласовог лика и дела. Тошић је сматрао Ђиласа водећим источноевропским дисидентом ''пре Солжењицина и пре Сахарова'' а неретко је, под овим утиском, ниподаштавао сваку критику Ђиласовог дела, како списатељског тако и политичког, које својом сложеношћу и противречношћу и даље изазива знатижељу бројних истраживача.
Милован Ђилас, један од водећих руководилаца Комунистичке партије Југославије а потом истакнути дисидент. |
Формално савез Ослобођење основан је 1949. године али се почетак његовог деловања може везати за 1946. годину и објављивање брошуре Свим слободним Србима — Српска демократска омладина у коме су се неки од његових будућих чланова определили за уједињену Европу и Југославију у њој. Десимир Тошић и Милован Ђилас упознали су се заправо још у пролеће 1939. када је Ђилас на Правном факултету читао своју приповетку На пушкомет од Мојковца. Већ тада су њихови идеолошки ставови били у супротности, а Тошић се после рата нашао у емиграцији где се са групом истомишљеника кроз обиман публицистички рад залагао за демократско преуређење Југославије.
Ослобођење и часопис Наша реч пратили су пажљиво шта се дешава у Југославији па тако нису пропустили ни покретање часописа Нова мисао почетком 1953. године у коме су објављени неки од најважнијих Ђиласових текстова због којих се разишао са комунистичком партијом. Испраћено је и појављивање Ђиласових најпровокативнијих текстова крајем 1953. и почетком 1954. године, али у првом тренутку се није разумео њихов значај. Касније је Десимир Тошић забележио:
У тим годинама порушених мостова са Москвом и њеним сателитима, са отказаним привредним споразумима, оставши без извора идеолошког надахнућа, требника и упустава — југословенски комунисти су се љуљали, нешто од страха, нешто од болова, нешто од конфузије. Гласови Милована Ђиласа тога тренутка били су за владајући слој нови глас, али и глас неизвесне будућности. У први час, док су чланци Ђиласа џигљали сваке недеље или сваког другог дана, никоме се није причињавало да се збива нешто ново, ни у човеку који мисли и то објављује, ни у Савезу комуниста.
Ако су Ђиласови иступи били истовремено изненађујући, жестоки обрачун југословенског комунистичког врха са њим такође је оцењен као шокантан. Зато је Наша реч готово цео фебруарски број посветила Ђиласовом случају. Неки сарадници су сматрали да Ђиласови чланци представљају увод у промене и путоказ ка демократизацији, док су други заједљивим коментарима хтели да се наругају свом идеолошком противнику. Тако је у тексту Беда Савеза комуниста Југославије, К. Костић забележио:
Тако се завршила последња реч некада славног и надменог Милована Ђиласа, а данас већ одбаченог, морално унакаженог, некадашњег члана Извршног већа и Секретаријата СКЈ […] та група [југословенски кумунистички врх] данас се својим Трећим пленумом, како би се то рекло комунистичким речником — раскринкала сама још и пред народом и пред читавим светом.
Тошић је Ђиласово покајничко држање на Трећем пленуму касније реваролизовао бележећи да је то био: тренутак слома више него слабости. И то тренутак који траје неколико часова и неколико дана. Мислим да се том тренутку придаје превише важности. Тошић је готово пола века после ових догађаја Ђиласа посматрао у сасвим другом светлу, после деценија сарадње и заједничке политичке борбе некада непомирљивих политичких противника. Обема странама требао је политички савезник а Ослобођење и Наша реч нису могли да пропусте прилику да пригрле једну тако гласовиту личност каква је био Милован Ђилас. И после 1954. Наша реч је наставила да извештава о Ђиласу додуше нешто мање него у вези са самим пленумом. Права сарадња започела је тек 1968. када се Ђилас састао у Лондону са Тошићем и Љубом Сирцем. У Лондон је 1975. дошао Алекса Ђилас, Милованов син који је постао стални сарадник Наше речи. Милован је почео да пише за овај изразито продемократски и пројугословенски часопис. Први текст објављен у овом часопису Ђилас је посветио баш односу емиграције са домовином, и истакао је потенцијални значај економске емиграције у давању импулса политичким променама а и наредне текстове посветио је значајним питањима југословенске државе. Како је Наша реч објавила низ Ђиласових текстова објављених у страној периодици, а и нека његова књижевна дела, Ђилас је нашао за сходно да се 3. септембра 1983. захвали писмом уредништву:
Сваком писцу је драго да угледа своје дело одштампано. Поготову мени, којему је то онемогућено, већ 30 година, у властитој земљи. Ту радост сте ми приредили ви. И то не први пут. Али овог пута утолико већу што је било у питању дело (''Власт'') које има и посебан — да не кажем и приватан — значај за мене. А могу само да замислим коликог труда и средстава је то захтевало у вашој свестраној оскудици.
Осим овог писма, према наводима Мире Радојевић, друга сведочанстава о ставу Милована Ђиласа према својим сарадницима емигрантима нису позната, али како даље закључује за неког ко се због уверења разишао са најбољим пријатељима ово ново савезништво није представљало никакав проблем. Већи број текстова чланова савеза Ослобођење сведочи о дивљењу према Ђиласу, али и о свести да политички савез са њим може да буде вишеструко користан. Понет овим дивљењем Десимир Тошић је поновни сусрет чланова Ослобођење са Ђиласом у Лондону 1987. означио као сусрет са историјом на шта је сам Ђилас духовито одговорио:
Довољно сам дуго био црвен. Немојте господине Тошићу да ме сада терате својим комплиментима да црвеним.
Дивљење према дисиденту водило је ка потпуној некритичности према револуционару и властодршцу. У низу чланака, есеја и фељтона Тошић се показао као бранилац Ђиласовог лика и дела, а понекад је у оштром тону настојао да дискредитује све Ђиласове критичаре у вези са темама које и даље представљају историографску контроверзу. Оштру критику дела Његошу књига дубоке оданости Исидоре Секулић коју је Ђилас, не бирајући речи, упитио док је био на челу Агитпропа, многи су тумачили, па вероватно и сама Исидора, као обрачун политичког моћника са уметником, док је Тошић коментарише као разрачунавање са романтичарским приказивањем Његоша и наводи како се та критика није тицала саме Исидоре већ више приказа њеног дела, иако Ђиласов текст врви од директних напада. Ипак, и поред тога што је дисидент у Тошићевим очима надвисио властодршца, несумњиво је да је Ђиласов однос са политичком емиграцијом у великој мери одредио његов дисидентски лик.
Литература
Мира Радојевић, Милован Ђилас и српска политичка емиграција 1954—1995, Токови историје 4 (2007), стр. 118—135.
Десимир Тошић, Ко је Милован Ђилас. Дисидентство 1953—1995, Београд 2003.