На почетку 20. века спољнополитички положај и унутрашњеполитичко стање црногорске државе нису били нимало повољни. Краљ Никола делио је са својим окружењем уверење да ће отварање а затим и повољно решење Источног питања потиснути унутрашње потешкоће које би се, ако би био остварен краљев територијални програм, далеко лакше решавале. Ипак, на крају Балканских ратова Црна Гора није добила неке од кључних тековина које је очекивала (Скадар) а јачало је и расположење за уједињење са Србијом у јединствену српску државу. Како би се ојачао државни суверенитет и самим тим положај династије Петровића краљ Никола се одлучио на предузимање интензивнијих дипломатских односа са великим силама. Издвајана су већа средства из државног буџета за отварање дипломатских представништава али како се ово није могло брзо обавити краљ Никола (1841—1921; књаз од 1860; краљ од 1910) је користио своје разгранате породичне везе за побољшање дипломатских контаката. Његова кћерка Милица Николајевна Романов (1866—1951) имала је у овим настојањима истакнуту улогу…
Краљ Никола Петровић је првих година 20. века тежиште своје спољне политике померао са ослонца на Русију, традиционалног црногорског савезника, на трагање за подршком код Аустро-Угарске и Италије што је неминовно водило слабљењу црногорско-руских односа. Руске власти биле су разочаране оваквим потезима и у све већој мери су изражавале сумњу у сврсисходност слања материјалне помоћи Црној Гори. Ипак, убрзо су уследили покушаји да се међусобни односи поправе и то склапањем Војне конвенције 1910. године која је требала да ревитализује ранију блискост и да утврди услове за слање и коришћење руске војне помоћи. Ипак исплата субвенција и слање ратног материјала је прекинуто јер се Црна Гора није држала преузетих обавеза: распиривала је Мелисорске буне од 1910. до 1912. године а нарочито је било проблематично њено објављивање рата Турској чиме је отворен Први балкански рат. И односи са другим великим силама били су погоршани, пре свега услед црногорског држања током Скадарске кризе. Ипак, ситуација настала након Балканских ратова уверила је црногорске владајуће кругове да учвршћење положаја државе и династије може бити постигнуто само ослонцем на спољашње чиниоце. Та коренита промена начина вођења спољне политике није могла бити лако постигнута. После почетка Првог балканског рата, Црна Гора практично није имала сталних дипломатских представника у страним државама. До тог рата једино стално дипломатско представништво Црне Горе било је оно у османској престоници. Због тога је Црна Гора имала врло узак простор за презентовање својих политичких ставова јер дипломатски представници на Цетињу нису са благонаклоношћу гледали на политику краља Николе што се одражавало и у њиховој дипломатској преписци. Током 1913. године био је уобличен циљ да се отворе дипломатска представништва у Аустро-Угарској, Русији, Румунији, Србији, Грчкој и Албанији. У овим плановима посебна пажња посвећена је Бечу, Петрограду и Београду. Аустро-Угарска се чинила краљу Николи као погодан ослонац у борби за очување престола док је отварање дипломатског представништва у Београду имало за циљ да демонстрира једнак спољнополитички капацитет обе државе, које, када је у питању међусобно уједињење имају исту међународноправну позицију. Ипак, отварању представништва у Петрограду придавана је највећа пажња. Почетком октобра 1913. руски посланик Гирс је званично обавештен да је у државном буџету предвиђена суума за црногорске дипломатске мисије у Петрограду, Београду и Бечу. Иако претходно није тражен агреман Гирс је проследио својој влади захтев црногорског министра спољних послова Петра Пламенца. Негативан одговор царске владе пренео је секретар посланства Обнорски тек 30. децембра 1913. и том приликом је подвучено да је императорска мисија на Цетињу довољна ради извештавања Русије о црногорским потребама. Питање покретања дипломатског представништва у Петрограду било је покретано још само једном, почетком 1915. године, у јеку Првог светског рата.
Како није могао да брзо дође до мреже дипломатских представништава, краљ Никола се ослањао на родбинске везе остварене удајом својих кћери. Пет његових кћери је било удато за припаднике високог племства или владарских кућа па је на тај начин имао везе са србијанским, италијанским и руским двором. Тако остварени односи су по својој форми, али и по циљевима, попримали карактер који углавном имају акредитовани дипломатски представници. Како истиче историчар Радослав Распоповић то се посебно сликовито може видети из писама која је Милица Николајевна Романов упућивала цару Николају II између 25. децембра 1912. и 5. априла 1915. године. Распоповић подвлачи да и сама чињеница да су писма смештена у фонд Писма Николаја к. њ. црногорског императору Николају II Државног архива Руске федерације а не у лични фонд Милице Николајевне сугерише на који начин је ова преписка схватана у руским дипломатским круговима. Писма се у односу на званичну дипломатску преписку разликују срдачним стилом и присним ословљавањем руског имепратора (драги Ники) што је посебно приметно на почетку и крају писама. Милица Николајевна се 1889. удала за Петра Николајевича, млађег сина великог кнеза Николаја Николајевича и унука императора Николаја I. Њен супруг био је брат од стрица тадашњег руског цара Александра III кога је 1894. наследио најстарији син Николај II. Посебно је била блиска са сурпугом Николаја II, Александром Фјодоровном. Милица Николајевна је тражила подршку за црногорске планове, преносила је мишљења Цетиња руском цару али се жалила и на однос појединих личности према свом оцу. Тако у пост скриптуму писма датованог 10. јануаром 1913. године бележи:
Ген. мајор Потапов, руски војни агент у Црној Гори, налази се у Петрограду. О свом одласку из Цетиња он није нашао за сходно да обавијести мога оца. Због тога, све до разјашњења како се Ти односиш према таквом потцјењивачком поступку према личности мога оца, поред осталог, руског генерал-фелдмаршала, ја разумије се нећу се са њим срести. (издао Р. Распоповић).
У писму из 5. априла 1915. године Милица Николајевна пренела је руском императору територијалне аспирације свог оца, тако да ово писмо има прворазреднан значај у изучавању црногорске дипломатије и развоја ратних циљева током Првог светског рата. У њему се између осталог наводи:
Драги Ники, Николица (краљ Никола) ми је доставио следеће: Да ли је господару по вољи да му ти напишеш како сматраш: Да ли је пожељно да разграничење између Црне Горе и Србије обави Русија? — Друго: да ти одредиш границе Црне Горе. […] Мој отац, свакако претпоставља, да ће Русији бити разумљиве ниже изложене жеље Црне Горе о будућим границама; од свег срца поздравио би разграничење између Србије и Црне Горе од стране Русије. Те жеље Црне Горе оправдавају се као прво историјом, безбројним жртвама људи који су се вјековима борили за заштиту крста и поробљене браће, — а затим и не много великим економским погодностима које је Црна Гора у потпуности заслужила. Петсто година слободна Црна Гора одржавала је пламен православља и наду у ослобођење у другим балканским земљама, које су то дочекале тек током прошлог стољећа, и од тада доживјеле значајан развој и напредак […] Ја ћу посебно срећна бити ако мојом домовином засија нова свијетла зора, по вољи Русије […] по Твојој вољи.
Даље је изложен територијални програм краља Николе. Иако немају претрерано велику вредност у истраживању црногорског спољнополитичког положаја јер недостају документа где се види њихов одјек у руској дипломатској преписци и другим актима ова писма осветљавају начин вођења спољне политике краља Николе и место које су у тој делатности заузимале његове кћери.
Литература
Радослав Распоповић, Црна Гора и Русија. Огледи и есеји, Београд-Подгорица 2005, стр. 377—393.
Андрија Веселиновић-Радош Љушић, Српске династије, Београд 2008.