Марко Краљевић у љубавном троуглу

Творци записа, разуђеног жанра старе српске књижевности, оставили су белешке о најразличитијим догађајима, личним душевним стањима и природним појавама. За разлику од химнографских и хагиографских дела где теме из брачног живота, неверства и других породичних дешавања нису могле бити укључене хроничари који су бележили догађаје из средњовековља често су могли да пренесу импресију у виду кратке белешке о најразноврснијим догађајима, од смена на престолу и ратова до брачних ломова, пљачки и заточеништва неког не нарочито истакнутог појединца. Дијак Добре је тако забележио у једном запису вест о љубавној авантури краља Марка…


**Портрет краља Марка**, део фреске на јужном зиду Цркве Светог Димитрија у Марковом манастиру код Скопља, настала 1376. или 1377. године.
Портрет краља Марка, део фреске на јужном зиду Цркве Светог Димитрија у Марковом манастиру код Скопља, настала 1376. или 1377. године.

Извођач: Александар Милић. >>>

У српским средњовековним рукописима сачуван је велики број записа, од којих се многи састоје искључиво од конвенционалних формула, општих места, па тако дају углавном само сведочанство о рукопису и његовом творцу, без асоцијација на неко друго дешавање. Ипак записи могу да садрже и вести у потпуности некарактеристичне за друге врсте наративних извора а запис дијака Добре свакако се убраја у ову врсту записа. Запис је забалежен у једном рукописном минеју који се налази у библиотеци манастира Хлудова, јединовјечерској монашкој заједници недалеко од Москве (рукопис број 164) а запис је објавио још Љубомир Стојановић у својој монументалној збирци Стари српски записи и натписи (књига прва, број 59). Преписујући једну богослужбену књигу дијак је осетио потребу да забележи догађај из приватног живота краља Марка, који је сигурно на њега оставио снажан утисак јер се одлучио да тим догађајем а не годином датује свој рад на књизи. Сама белешка о догађају уроњена је у низ конвенционалних израза монашке фразеологије:

Писа се ова књига у Поречи, у селу званом Калуђерац, у дане благовернога краља Марка, када даде Тодору, Гргурову жену Хлапену, а узе жену своју првовенчану Јелену, Хлапенову кћер. У то време писах попу Тодору на Калуђерици рада тоста сазету, ја многогрешни и недостојни и иза свих последњи, недостојни нарећи се раб Христу Добре дијак, Рабов син, од Маргарита попа Станков брат, а којем ми је гроб отачаство, а земља мати, прах прва одежда, црви вечни гости. Зато, ако и будем сагрешио где, било у некој црти, било што гоборих с другом, а или што се бејах напио, молим вам се, ја Добре дијак, недостојан раб Христа Бога, но огњу вечноме раб, братијо мала и велика, прочитавајући појте, а не куните, но радије помињите писца ове књиге и родитеље његове, а вас ће Христос. О кунући клет је, а онај ко благосиља благословен је. Почините руке од дела, а очи од суза и ум од мисли.

Овај запис сажето је коментарисао још Константин Јиречек. Он је објаснио како је дијак простодушно забележио да је Марко предао Тодору, Гргурову жену и очито своју љубавницу, великашу Хлапену а назад узео своју жену Јелену, Хлапенову ћерку. Како историчар књижевности Јован Деретић објашњава Марко се у овом љубавном троуглу нашао између две жене, супруге Јелене и љубавнице Тодоре. Марково враћање жене кући и уступање љубавнице тасту сигурно је имало великог одјека чим га је дијак добре искористио као хронолошку одредницу. Јован Деретић запажа да је овај догађај за дијака имао сличан значај какав инок Исаија придаје Маричкој бици чим верује да ће будући читалац не према години него према Марковој љубавној афери моћи да одреди када је дијак радио на књизи. Светлана Томин сматра да овај запис омогућава да се разуме Марков карактер а не његова владарска делатност, док Милан Кашанин овај запис тумачи као вест из свакодневних дешавања оновременог друштва и више него забаван документ за разумевање психологије средњовековног властелина, посебно краља Марка. Што се тиче личности Маркове жене Јелене, о њој се јако мало зна, а традицију коју преноси Мавро Орбин о њеном протеривању због распусног живота и доцнијој удаји за Балшу Балшића коме је наводно предала Костур, Никола Банашевић одбације као потпуно неверодостојно историјско сведочанство. Интересантно је да је број вести из брачног живота српских средњовкеовних владара јако мали и да су тешко налазиле места у најрепрезентативнијој групи дела старе српске књижевности — култним списима. Јиречек бележи да је женски део двора потпуно занемарен у српским средњовековним списима, а оно мало вести о породичним приликама српских владара потиче углавном од грчких писаца. На пример, брачне проблеме једног српског владара, краља Радослава, забележио је Теодосије у житију светог Саве.

Нису познати директни спомени овог догађаја у народној традицији. Ипак може се рећи да је и у њој Марко приказан као сложена и контроверзна личност, са широким дијапазоном моралних осцилација. У својој студији о Марку Краљевићу као личности народне традиције Јован Деретић указује на скоро, у моралном погледу, противречне улоге и особине које му се приписују. Ипак запис дијака Добре посматран у односу на друго сведочанство о историјском краљу Марку забележено у Житију Стефана Лазаревића Констатина Филозофа, где се Марко приказује као витез спреман на самопожртвовање и који нерадо служи као вазал османског султана, указује на сложену личност историјског краља Марка, која се само делимично може наслутити у светлу савремених извора.

Литература

Светлана Томин, Дијак Добре и његов запис о Марку Краљевићу — једна прећутана тема српске средњовековне књижевности, Истраживања 16 (2005), стр. 211—220.
Јован Деретић, Загонетка Марка Краљевића. О природи историчности у српској народној епици, Београд 1995.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported