Љубав закон мења

Од настанка Османске династије, па све до прве половине 16. века, постојао је обичај у Османском царству да се свакој султановој конкубини дозволи да роди само једног сина. Тај обичај се променио за време владавине Сулејмана Величанственог, чија је највећа и једина љубав била лепа Украјинка Рокселана…


Хурем султанија. Уље на платну, 16. век.
Хурем султанија. Уље на платну, 16. век.

Извођач: Јована Лукић. >>>

Османско царство је била династичка држава која је зависила од способности султана да произведе мушке наследнике, и чија је стабилност доста зависила од стабилности султанске породице. Стога су питања династичке репродукције, породичне стурктуре и система наслеђа била питања од високе државне важности.

Према исламском закону, срж породице нису чинили муж и жена, већ личност оца. С тим у вези, султан је био једина глава владарске породице, исто као што је био и једини владар царства. Стога у Османском царству није постојао појам савладарке или формално признате краљице (иако јесте било веома утицајних жена). Такође, порекло, вера и друштвени положај мајке будућег султана нису имали никакву релевантност — свака жена која је била део султановог харема могла је да постане мајка султановог наследника — могла је бити робиња, ниског рода или неверница.

Постојао је, међутим, још један веома увржен обичај који је почивао у политици наслеђивања, а то је да свака султанова жена, било законита било конкубина, кад би једном родила султану мушко дете, више никада не би ушла у султанову ложницу. Овај обичај је почивао у чињеници да је сваки султанов син, од момента свог рођења постајао претендент на престо, и самим тим би постајао политички ривал својој браћи. Принчеви стога нису расли заједно, већ је свака мајка подизала одвојено свог сина док овај не би напунио између десет и дванаест година. Тада би му бивала додељена провинција на управу и он би одлазио на нову дужност заједно са својом мајком која је постајала његов духовни водич и чувар.

Овај обичај био је строго поштован све до владавине Сулејмана Величанственог, који га је прекинуо и то не из политичких нити државних разлога, него због неизмерне љубави коју је осећао према једној својој робињи, Хашеки Хурем, у Европи познатој као Рокселана.

Рокселана је била највероватније кћерка једног украјинског свештеника. Украјина је у то време била део Пољске и према пољским изворима, Рокселана се заправо звала Александра Лисовска коју су заробили Татари при једном од својих напада на Пољску. Александра је била одведена у Истамбул где је била купљена за султанов харем на пијаци где су се продавали робови. Рокселана је добила ново име Хашеки Хурем и врло брзо је постала султанова миљеница. Године 1521. Рокселана је Сулејману родила првог сина, Мехмеда, и према устаљеном обичају, тиме се завршавао било какав сексуални контакт између ње и Сулејмана. Међутим, Рокселана је између 1522. и 1531. родила Сулејману још шесторо деце, од којих је један био и будући султан и Сулејманов наследник, Селим II.

Сулејман је толико волео Рокселану да је 1533. године прекршио још један дубоко укорењени обичај и тиме је изазвао велики скандал у ондашњем османском друштву — ослободио је Рокселану а потом се оженио њоме и целог живота јој је указивао велике почасти. Пошто је Рокселана била и мајка више синова наследника, дошло је до промене још једне традиције — Хурем султанија није пратила ни једног од својих синова кад су им биле додељене провинције на управу, него је остала у Истамбулу у самом центру моћи, где је све до своје смрти 1558. вршила знатан утицај на султана. Када је умрла, Сулејман ју је сахранио у џамији Сулејманији, одмах до султановог турбета.

Литература

Colin Imber. The Ottoman Empire 1300—1650. The Structure of Power. Palgrave MacMillan, London, 2002 стр. 87-90 (ISBN 0–333–61386–4)
John Freely. En el serrallo. La vida privada de los sultanes en Estambul. Paidós, Barcelona, 2000, стр. 76 (ISBN 84-493-0962-0)

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported