Леонардо да Винчи и ренесансно инжењерство

Генијални ренесансни стваралац Леонардо да Винчи истицао се између осталог и у техничком умећу. У многобројним делима у којима је обрађивана историја ренесансе Леонардо је приказиван као претеча бројних техничких изума, ненадмашни механичар и изумитељ. Ипак савремени истраживачи су умногоме релативизовали ово гледиште смештајући Леонардов рад у оквире његовог времена…


**Леонардо да Винчи**, Нацрт за џиновски самострел, крај 15. или почетак 16. века.
Леонардо да Винчи, Нацрт за џиновски самострел, крај 15. или почетак 16. века.

Извођач: Љиљана Вишњић-Млинаревић. >>>

Када је 1482. године писао миланском војводи тражећи ангажман Леонардо је пре свега истицао своје техничко умеће. Он је навео како је способан да конструише мостове, исушује шанце око тврђава, као и оруђа погодна за опседање градова. Леонардо је самоуверено изјавио како се може упоредити са сваким архитектом када је у питању грађење јавних или приватних здања а сликар Тајне вечере и Мона Лизе навео је тек на крају писма:

Осим тога, било да се ради о сликарству или обради мермера, метала или глине, створио бих дела која се неизоставно могу упоредити са делима ма кога другога.

Истраживања П. Жила показала су да Леонардов рад не може да се схвати као потпуни новитет већ се може разумети искључиво као део инжењерских умећа и школа карактеристичних за доба ренесансе. Инжењери ренесансе делили су се у две велике школе: немачку и италијанску. Највећи део инжењерских умећа био је везан за конструисање машина које би се могле употребити у војним окршајима, међу њима и топова. Реч инжењер коју је у 17. веку први пут употребио Саломон де Каус означавала је војног техничара. За немачке инжењере посебно је била карактеристична склоност за конструисање различитог офанзивног и дефанзивног оружја али су такође били и хидрауличари и архитекте. Сличне тенденције биле су присутне и код италијанских инжењера али су показивали већу иновативност од својих немачких колега. Три немачка инжењера су, од краја 14. до почетка 16. века, имали посебно велики значај: у питању су Кјезер, непознати из Хуситског рата и Дирер. Сви су остали познати по делима где се излажу начини конструисања машина или неки други технички проблеми. У Кјезеровом делу Bellifortis (1405) расправља се о најразличитијим машинама и оруђима, непознати из Хуситског рата чије техничке белешке потичу из око 1430. године бави се превасходно војним питањима али такође и изумима значајним за брушење дрвета или драгог камена. Дирер је био техничар широких интересовања а његова расправа Вештина утврђивања градова и тврђава (1527) одмах је постала знаменита па му је поверена изградња утврђења у Нирнбергу. Италијанско инжењерско умеће цветало је у 15. и 16. веку у оним градовима у којима су настајала најзначајнија ренесанса уметничка дела. Првом нараштају италијанских техничара припадали су Брунелески, који је конструисао куполу цркве Санта Марија дел Фјоре и направио нацрте за велики број механизама, Гиберти, Паоло Учело и Пјеро дела Франческа. Другом нараштају припадали су Самникели, један од првих специјалиста за бастионска утврђења, затим Микеланђело који је 1529. године био задужен за одбрану Фиренце а након тридесетак година је саградио Порта Риа у Риму и пре свих Франческо ди Ђорђо и Леонардо да Винчи. Франческо ди Ђорђо посебно се бавио изучавањем преношења кретања уз помоћ зупчастих механизама где је остварио низ резултата од фундаменталног значаја.

Ди Ђорђо је у великој мери утицао на Леонардов рад. Тако се Леонардо уклапа у ширу перспективу уметника-техничара који су стварали у Италији његовог времена. Леонардо такође није био самоук у области техничке вештине. Иако се није школовао на универзитету он је имао образовање карактеристично за инжењере његовог времена. Наиме, код Верокиа је стекао солидно практично знање, затим је у Милану често био у контакту са члановима интелектуалне елите од којих је могао добити обавештења о различитим техничким проблемима а изучавао је и дела ранијих инжењера. Сигурно је читао дела Фронтина и Вегеција, темељно је проучио Валтуријево дело De re militari, а користио се и делима Албертија, Такола и ди Ђорђа. Математичар-калуђер Лука Паколи саветовао је Леонарда да користи математичка знања приликом инжењерског рада. У области војног инжењерства Леонардова знања су била на нивоу његових савременика и ту није донео ниједну значајну иновацију. Далеко више иновативности Леонардо је показао на пољу хидраулике а за миланску породицу Сфорце радио је на исушивању подручја Вигевано и предложио да уреде ток реке Ада. Прави значај инжењерског рада Леонарда да Винчија није у његовој иновативности већ у безграничној радозналости и методама којима се у раду користио. За разлику од других инжењера његовог времена Леонардо је био много систематичнији приликом бављења неким техничким проблемом и настојао је да унапреди различите елемементе неког механизма, од материјала од кога је био направљен до руковања. Друго што издваја Леонарда била је тежња да посматрањем дође до општих знања о природним појавама а да затим те закључке искористи приликом конструисања механизама. Ово настојање ка теоријском знању до којег би се дошао уз помоћ апстракције најзначајнији је тренд на који је указао Леонардо да Винчи.

Литература

Жан Делимо, Цивилизација ренесансе, Нови Сад — Сремски Карловци 2007.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported