Крсташи пред Београдом

Београд је био успутна станица кроз коју су пролазили бројни хришћански ходочасници на свом путу ка Светој земљи. Додуше, у раном средњем веку овај пут није био нарочито безбедан и ходочасници су се трудили да га, ако је могуће, заобиђу. Тек са христијанизацијом Угарске постаће безбеднији па тако и чешће коришћен. Тим путем су такође пролазиле и различите групе крсташа, нарочито током првих крсташких похода…


**Готфри Бујонски** (1060—1100), француски витез и један од вођа Првог крсташког рата.
Готфри Бујонски (1060—1100), француски витез и један од вођа Првог крсташког рата.

Угарски краљ Стефан I (997—1038) енергично је радио на ширењу хришћанства па је Угарска постала безбеднија за хришћанске путнике. Још 1026. ангулемски кнез Виљем је забележио на свом путу кроз Цариград да пре њега нико није пролазио кроз Угарску јер је хришћанство овде и у словенским земљама било још младо. Византија, на чијој се граници са Угарском налазио Београд, није са одушевљењем гледала на ове путнике који су неретко правили неред у земљама кроз које су пролазили. Многи од ових путника у својим списима су забележили тешкоће на које су наилазили пролазећи кроз Византију. Један од ових путника, верденски епископ Паимберт у Београду је умро 1038. године, где је и сахрањен.

Ипак, далеко веће проблеме за Београд и уопште становнике ових области представљале су велике групе крсташа. Иако су и раније мање групе ходочасника ишле наоружане, нису представљале већу опасност за утврђени град, али ступање крсташа на историјску сцену донело је промене за становнике Балкана. Папа Урбан II је 1095. године на сабору у Клермону позвао вернике да ослободе Христов гроб што је имало поприличан одзив, те су многе слабо организоване крсташке скупине које су кренуле у Свету земљу, постале права опасност за земље кроз које су пролазили. Поврх свега, преко Београда су пролазили баш први припадници овог покрета — групе које су биле лоше организоване, слабо наоружане и оскудно опремљене, које махом нису ни успеле да се домогну Палестине.

Током 1096. године поред Београда прошле су три групе крсташа. Прву је предводио Валтер Гоља који се такође називао и Валтер без Земље). По свој прилици, ова група је изабрала пут преко Угарске и Балканског полуострва зато што је био најјефтинији — није се плаћао превоз морем, а намирнице је војска успут набављала куповином или отимачином. Јованка Калић истиче да сиромаштво ове групе крсташа добро илуструје чињеница да је међу њима било свега осам коњаника. Валтерова група је на пут кренула у марту а до Земуна и угарско-византијске границе стиглa je у јуну 1096. године. Једно одељење крсташа је у Земуну направилo ицидент, па су их становници Земуна заузврат опљачкали и натерали у бекство. Заповедник Београда није хтео крсташе да пусти у град па су се они улогорили у његовој околини. Крсташи су отимали стоку становника Београда па су се ови прихватили оружја. У околини града дошло је до озбиљног сукоба у коме је побијено шездесетак крсташа. Преостале групе наставиле су свој пут према Нишу.

Тек што је Валтер са својим људима отишао, пред Београдом се појавила нова група крсташа предвођених Петром Пустињаком. Наводно светећи се због напада на Валтерове крсташе, они су напали Земун и успели да га заузму после огорчене борбе. Током петодневног боравка у граду успели су да опљачкају све што им је пало под руку. Византијски заповедник Београда Никота је, по свој прилици, увидео да не може да се супростави овој групи, па је одлучио да се са својим људством повуче према Нишу. Београђани су се разбежали по околним шумама како би избегли непријатељску војску. Крсташи нису могли да се дуго задржавају у Земуну јер су чули да се угарски краљ спрема да им се освети за пустошење овог града. Користећи различита, често потпуно импровизована пловила, они су прешли на београдску страну, опљачкали оно што је у граду остало и упутили се даље према југу. Дукс Никота обавестио је цара Алексија I Комнина о насиљима одреда Петра Пустињака, њиховом нападу на Земун као и насиљем у Нишу. Царски посланици затекли су Петра Пустињака и његове људе у Софији и забранили су им да се задржавају дуже од три дана у близини византијских градова.

У јесен 1096. године поред Београда је прошла једна потпуно другачија крсташка војска — цвет француских ритера на чијем челу су били Готфрид Буjонски и његов брат Балдуин. Готфрид Бујонски је био информисан да становништво Београда и околних византијских области није добро расположено према крсташима због ранијих насиља. Он је због тога задржао своју војску на сремској страни и пажљиво је припремао прелазак на другу обалу Саве. Прво је прешао одред од хиљаду добро науружаних коњаника, а потом и главнина крсташке војске. Изгледа да је Готфрид Бујонски са својом пратњом преноћио у граду. Они се нису дуго задржавали у Београду и околини већ су наставили свој пут ка југу. У потоњем периоду поред Београда су прошле многе мање групе крсташа али оне нису оставиле знатнијег трага у изворима.

У 12. веку преко Београда ка Истоку прошле су три владарске крсташке војске. Немачки краљ Конрад III је 1147. предводио велику војску коју су чинили утицајни немачки великаши, одреди његових вазала чешког краља Владислава и пољског краља Болеслава III, као и чете из Лотарингије у походу познатом као Други крсташки рат. Војска је кренула крајем маја низ Дунав и стигли до Угарске где их је дочекао широко отворених руку угарски краљ Геза II. Посланици византијског цара Манојла I Комнина су затекли ову војску на угарској територији и од ње су тражили да не напада становништво током проласка кроз византијску територију. Иако извори то не саопштавају, прелаз крсташа на византијску територију је по свој прилици извршен код Београда. Убрзо после Конрадове војске, поред Београда је прошла и француска крсташка војска Луја VII. Јованка Калић напомиње да ови западноевропски путници нису оставили никакаве податке о Београду, на основу чега се може закључити да се нису дуже задржавали ни у њему, ни у његовој околини.

Фридрих I Барбароса је са својом војском током Трећег крсташког похода 1189. такође боравио у Београду. Он је са својом војском ту прославио празник светих апостола Петра и Павла 29. јуна 1189. Београд се у ово време налазио у јако лошем стању, био је полуразрушено византијско утврђење. Забележено је да је у Београду немачки цар, настојећи да одржи дисциплину у својој војсци, погубио двојицу изгредника — два феудалаца из Алзаса. После краћег задржавања у Београду Барбаросина војска је наставила свој пут ка Браничеву, и даље ка Цариграду.

У својој потоњој историји Београд није био само успутна станица крсташа, већ и град ради чије су одбране прокламовани крсташки походи, као приликом турске опсаде 1456. године.

Литература

Ј. Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку, Београд 1967.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported