Креће се лађа француска...

Током повлачења преко Албаније у Првом светском рату, са српском војском кренуо је и велики број српске деце. Сведочанства о страдањима најмлађих била су најпотреснија од свих сведочанстава о једном од највећих егзодуса у српској историји.


Момчило Гаврић, најмлађи каплар српске војске у Првом светском рату.
Момчило Гаврић, најмлађи каплар српске војске у Првом светском рату.

Извођач: Слађана Братић. >>>

Пошто је Гаврило Принцип 28. јуна 1914. године у Сарајеву извршио атентат на аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда, Аустроугарска је послала ултиматум Краљевини Србији, која је одговорила позитивно на све аустроугарске захтеве осим у једној тачки — упућивање аустроугарских истражних органа на територију Краљевине Србије. Аустроугарска објава рата и напад који је уследио на територију Србије изазвали су ланчану реакцију стварања низа савеза и међусобних објава рата. Био је то почетак Првог светског рата, познатог још и као Велики рат, у ком је више од 40 милиона људи погинуло и рањено и у ком је дошло до разарања и уништења до тада невиђених размера.

Након првих успеха 1914. године које је српска војска извојевала против Аустроугарске — у августу на Церу, а у новембру на Колубари — срећа је окренула леђа Србији. У октобру 1915. године отпочела је здружена офанзива немачких и аустроугарских снага, пао је Београд и у рат је ушла и Бугарска на страни Сила осовине. Док се српска војска повлачила ка Косову Пољу, Врховна команда и влада донеле су тешку одлуку о повлачењу преко Албаније и Црне Горе као једину алтернативу капитулацији која је одбачена као могућност.

Процене о броју учесника у повлачењу разликују се од извора до извора, али се може претпоставити да је крајем новембра 1915. године на неизвесни пут кренуло око 220.000 војника и официра и 200.000 цивила. Поред војске и цивила, у изгнанство је кренула и српска држава. Краљ, чланови владе и парламента, министарства, судови и остале државне институције кренули су заједно са српском војском ка мору, преко неприступачних албанских планина. Са њима, био је и велики број деце, како деце официра и војника тако и она чији су родитељи остали у окупираној Србији. Деца су страховито патила и само захваљујући великој пожртвованости одраслих, ти мали хероји су успели да почетком 1916. године угледају море.

Уточиште Србији у изгнанству пружило је грчко острво Крф, које су Французи одлучили да окупирају како би имали где да сместе изгнанике. По доласку на Крф, деца су била распоређена у транзитне центре, одакле су их после слали у иностранство на лечење и на школовање. О збрињавању и школовању српске деце на Крфу бринуло се Министарство просвете које је наставило с радом у избеглиштву. Након прве рехабилитације, 4.000 деце било је послато на Корзику како би наставили школовање. С друге стране, такође су формиране и основна и средња школа на самом Крфу за српску децу. Деца су такође била послата и у друге земље — Велику Британију, Швајцарску, Италију, Русију, Северну Африку. Многи од њих су се касније вратили у Србију, као што је то био случај са Момчилом Гаврићем, најмлађим официром Првог светског рата.

Момчило Гаврић, десетогодишњак пореклом из Трбушнице код Лознице, након првих ратних дејстава 1914. године остао је сироче. Са Дринском дивизијом превалио је тежак пут преко Албаније и успео да стигне на Крф. Након опоравка, наставио је пут у Дринској дивизији где је добио чин каплара српске војске. Након рата је послат у Енглеску на школовање. Вратио се у Србију где је живео све до своје смрти 1993. године.

Литература

Љубомир Сарамандић. Ходочашће на Крф. Тетратон (Чигоја), Београд, 2004. (ISBN: 86-905243-1-2)

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported