Копитарeва љутња на Гаја и илирце

Словеначки филолог Јернеј Копитар (1780—1844) осмислио је у својим делима пут којим би требало да течe културноисторијски развитак јужнословенских народа. Његове идеје биле су условљене како сложеном теоријском, филозофском и историјском позадином, тако и конкретним политичким и културним приликама његовог времена. Ипак, иако је Копитарева концепција имала одлучујући значај у Вуковој културно-језичкој реформи па отуда и у потоњем српској култури код Хрвата његов концепт није надвладао што је Копитара доводило до очајања…


**Јернеј Копитар** (1780—1844), словеначки филолог и државни цензор у Хабзбуршкој монархији.
Јернеј Копитар (1780—1844), словеначки филолог и државни цензор у Хабзбуршкој монархији.

На почетку свог бављења Словенима Копитар је дошао до идеје о карантанизму која подразумева пре свега поделу Јужних Словена на две велике групе коју је разрадио у својој рецензији Slavische Sprachkunde (1857) — једна група је славеносрпска или илирска која обухвата становнике јужне Мађарске, Бугарске, Славоније, Србије, Босне, Далмације, Војне Крајине и Истре, а друга група је словеначка коју сачињавају Корушци, Крањци, Доњи Штајерци, провинцијални Хрвати и становници западне Мађарске (кајкавци и Прекомурци). Из прве групе Копитар је убрзо искључио Бугаре и почео је називати само српском. Друга група, која се тада тек конституисала у модерну нацију требало је да прихвати за себе назив Карантанац. У преписци између Копитара и Јосифа Добровског искристалисала се убрзо теза да словеначка етничка територија обухвата два језгра: панонско (доњи Штајерци, Прекомурци и кајкавски Хрвати) и карантанско (Корушци и Крањци). Копитар је сматрао да је кључни историјски задатак језичко зближење и етничка синтеза ове две групе.

Поред карантанизма, друга значајна идеја која је обликовала Копитарева гледишта био је аустрославизам. Ова идеја је разрађивана у кружоку окупљеном око словеначког просветитељског писца и научника Жиге Зоиса (1747—1819) који је имао велики утицај на Копитарев идејни развој. Ову идеју први је изнео А. Т. Линхарт и за њега је она подразумевала пре свега дужност Аустрије да брине о јужноаустријским Словенима, односно о Карантанцима чија се политичка егзистенција везује искључиво за постојање Хабзбуршке монархије. Линхартову прввобитну замисао Копитар је темељно разрадио: по његовом мишљењу Аустрија треба да постане кључно културно средиште Словена а Беч центар славистичких студија. Оснивање катедре за старословенски језик Копитар је 1810. године аргументовао актуелним политичким разлозима, односно потребом да се предухитре Руси. Како би културни развој Јужних Словена уопште био могућ, требало је, према Копитаревом мишљењу, прво испунити неке језичке предуслове — израду граматике, правописа и речника односно целовито нормирање књижевног језика након којег би он могао да отпочне свој самостални развој. Ове Копитарове концепције на сасвим различит начин су се оствариле код три јужнословенска народа Хабзбуршке монархије — Хрвата, Словенаца и Срба.

Код Хрвата су постојале неке основе које су могле погодовати остварењу Копитаревих идеја, али је културно-историјски развој ипак кренуо у другом правцу. Хрватску језичку и књижевну ситуацију је почетком 19. века карактерисао изразити регионализам, па је и у политичком и у културном смислу под утицајем Загреба, тада све изразитијег хрватског центра, био само мањи део Троједне краљевине. Загреб је био центар кајкавској наречја и кајкавске књижевности што је био отежавајући фактор у хрватској културној интеграцији. Решење је предложио 1832. Иван Деркос а оно је подразумевало дијасистем у којем би се нашле опште особине свих дијалеката. Исте године је Јанко Драшковић формулисао захтев за политичким сједињењем илирских Славјанах и за њиховом заједничком литературом која би била писана на штокавском дијалекту. Овај језички стандард увео је Људевит Гај у својој Даници 1836. године

Хрватска национална консолидација, најизразитија политичка последица илиризма, тешко је нарушавала Копитареве планове и уводила га у оштре препирке и полемике са Гајем и његовим следбеницима. Он је зато помагао Игнацу Кристијановићу у његовим настојањима да задржи кајкавски књижевни језик. За Гаја и илирце Копитар је имао само оштре речи, сматрајући да их води само слепа жеља за влашћу и да су зато спремни да ремете нормалан језички развој. Гајево име Људевит је у полемичком жару везивао за кованицу лудовид, оштро се противио илирском приближавању дубровачком језичком стандарду (штокавштини) и замирању кајкавске књижевне традиције. Према речима словеначког историчара књижевности Јожа Погачника овај став је разумљив јер се Копитарева карантанска премиса са праксом илиризма и кроатизма све више разоткривала као утопија .

Копитар није био огорчен на Гаја искључиво из књижевних већ и из политичких разлога. Наиме, Копитар је као државни службеник имао могућности да дође до неких поверљивих информација о илирцима које нису биле широко познате. Наиме, Гај је био склон различитим политичким интригама а каснија историографија је открила један тајни меморандум који је он 1838. године послао руском цару Николи I. Он у овом меморандуму моли за материјалну и политичку помоћ а за узврат ће у руску корист распламсати словенски устанак на југу Хабзбуршке монархије. Гај је сугерисао руском цару да треба што пре делати како би се искористиле неке већ постојеће припреме, а за помоћ се обраћао и црногорском владици Петру II Петровићу Његошу. Крајњи циљ ове делатности било би стављање илирских Словена под жезло руског цара.

Стога је деловање илираца угрожавало и културну (карантанско-панонска теорија) и политичку (одстрањивање руског утицаја међу Јужним Словенима) основу Копитарове концепције и отуда је проистицала његова полемичарска жестина и изразита нетрпељивост према илирцима.

Литература

Јоже Погачник, Норме и форме, Просвета, Београд 1981.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported