Теза о наводном словенском пореклу визнатијског цара Јустинијана (527—565) продрла је преко једног фалсификата, наводног Јустинијановог житија, из 17. века у европску историографију и историјско мишљење. У жељи да што потпуније сагледају живот знаменитог цара, нарочито рани и мало познат период његовог живота, историчари су недовољно критички прихватили један овакав податак. Ипак историографија с краја 19. и почетка 20. века недвосмислено је доказала да је у питању фалсификат Ивана Томка Марнавића који је не само измишљао овакве тврдње већ је у својој неумерености и своје породично порекло везао за цара Константина Великог…
Извођач: Драгица Новаковић. >>> |
У европску историјску науку тврдњу о Јустијановом словенском пореклу први је увео Никола Алеманус (1583—1626), покатоличени Грк и управник папске библиотеке у Ватикану. Алеманус је ту тврдњу засновао на спису Iustiniani vita који је приписиван Теофилу (словенски Богомилу), наводном васпитачу Јустинијана. Теза о словенском пореклу цара Јустина I (518—527), а самим тим и његовог нећака Управде који је под именом Јустинијана I владао Византијом дуго се одржала у европској историографији. Њу су прихватили и тако истакнути историчари попут Едварда Гибона (1737—1794), Леополда Ранкеа (1795—1886) и Алфреда Рамбоа (1842—1905). Ширење једног оваквог уверења се може објаснити жељом научног света да проникне што је могуће темељније у биографију цара Јустинијана, чији рани период живота није нарочито познат, а који се због своје владавине и кодофикације римског права, сматра за једног од најзначајнијих византијских царева. Никола Радојчић, српски историчар који је изучавао ову распрострањену заблуду забележио је:
Наравно, било је истраживача који су са сумњом гледали на ову тезу. Међу њима је био и Џемс Брајс који је у својим истраживањима хтео да пронађе који је извор Николи Алеманусу послужио као основа за тврдњу о Јустинијановом словенском пореклу. Брајсово истраживање уродило је плодом—Алеманус је користио један спис из библиотеке угледне породице Барберини. Међу хартијама Алеманусовог пријатеља Јосифа Марије Суареза налазио се спис настао почетком 17. века који је наводно представљао латински извод из словенског списа опата Богомила о Јустинијану. Заправо, извод из тобожњег Теофиловог (Богомиловог) списа обухвата тек прву и већи део друге странице поменутог списа док остатак чине белешке о латинском тексту Ивана Томка Марнавића. Брајс, који није био нарочито добар познавалац словенских језика, је уз помоћ А. Џ. Еванса и Константина Јиречека објавио расправу о овом питању. Његова студија изазвала је велику полемику у ученој јавности с краја 19. века.
Ову тврдњу касније је још студиозније изучио српски историчар Никола Радојчић који је своје резултате објавио у студији О тобожњем словенском пореклу цара Јустинијана (1940). Наиме, Радојчић је у Земаљском музеју Босне и Херцеговине видео опширну верзију Јустинијановог житија коју је Иван Томко Марнавић написао почетком 17. века док је нешто касније написао краћу верзију овог списа. Свој латински текст (наводни извод из словенског житија) Марнавић је послао свом пријатељу Јосифу Марији Суарезу, а потом га је искористио Никола Алеманус. Спис је 1883. пронашао Џемс Брајс који га је и објавио, а потом га је објавио и хрватски историчар Фердо Шишић (1869—1940). Према Марнавићевим наводима, Богомил, писац Јустинијановог житија, био је духовник манастира Светог Александра, мученика у Дарданији, недалеко од Призрена. За Богомилов духовни дом изабран је Призрен јер се у Марнавићево време веровало да је то родно место цара Јустинијана док је каснија историографија утврдила да је цар заправо рођен код Царичиног Града, локалитета који се налази недалеко од Лебана. Положај Јустинијановог васпитача је према Мaрнавићу омогућио Богомилу да оствари завидну каријеру и да постане епископ Сердике. Као место где се налазило ово фиктивно житије Марнавић наводи Свету Гору, прецизније библиотеку монаха реда Светог Василија на Атосу. По Марнавићевом спису Јустинијанов отац је био Исток, из лозе која је потекла од цара Константина Великог, а мајка Биљеница, сестра цара Јустина. Пишући ово житије Марнавић је користио прилику да међу Словене сврста и војсковођу Велизара али и да своје породично порекло веже, ни мање ни више, него за цара Константина. Како Никола Радојчић духовито примећује: Марнавић је чешће доказао да се предрском смелошћу људи даду збунити. Пажљивом анализом Радојчић је утврдио да је спис Iustiniani vita не нарочито вешт фалсификат Ивана Томка Марнавића, а као извори утврђени су пре свега Баронијеви црквени летописи, Барски родослов (како је Радојчић називао Летопис попа Дукљанина), дела Мавра Орбина, Јакова Лукаревића и у много мањој мери Антона Вранчића. О Марнавићевим мотивима Никола Радојчић је забележио:
Иван Томко Марнавић је, дакле, маштао о историјским личностима пре свега зато што је то била потреба његове сасвим необуздане, можда и тешко болесне, маште. Главни разлог фалсификовању је, према томе, у њему самоме. Даље, он је маштао ради својих користи—широко схваћених—да своју породицу и себе прослави, али и да себи и својима на тај начин користи. Тек на последњем месту, стварно, налазе се код њега мотиви племенске природе, словенски и хрватски, и религиозни, римокатолички. Оваквом градацијом Марнавићевих мотива јамачно му се не чини никаква неправда.
Радојчић је убедљиво показао да словенски спис о цару Јустинијану није ништа више него позни фалсификат из 17. века. И поред ових недвосмислених доказа, теза о словенском пореклу цара Јустинијана (као и низа других истакнутих историјских личности попут Александра Великог, Мехмеда Освајача и Сулејмана Величанственог) и даље је популарна у српској псеудоисториографији. Радојчић се у још једној студији (1949) осврнуо на ово питање где је указао да овакве тезе тешко изумиру и да ће свакако бити залуталих родољуба и заблуделих љубитеља звучних фраза који ће заговарати једно овакво незасновано тврђење али је на крају ипак нагласио: По српској историчкој критици не сме пасти паучина лењости.
Литература
Мирослав Јовановић, Радивој Радић, Криза историје. Српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века, Београд 2009.
Никола Радојчић, О тобожњем словенском пореклу цара Јустинијана, Глас Српске краљевске академије, CLXXXIV, Други разред 93, Београд 1940, стр. 169—248.