Исидора Секулић је била једина жена у Управном одбору Српског књижевног гласника (скраћено СКГ), ''часописа који је у историји српске периодике заузео место легенде''. Током дугогодишње сарадње долазило је до честих трзавица у сарадњи између књижевнице и часописа које су одсликавале кризе кроз које је Српски књижевни гласник пролазио, али и тренутног расположења Исидоре Секулић, њене понекад тешке нарави и високих стандарда које је књижевница постављала пред своје сараднике. Односи између Исидоре и других сарадника часописа чине посебно поглавље у историји српске културе и књижевности…
Грађа о Српском књижевном гласнику само је фрагментарно сачувана па то онемогућава да се утврде неки важни факти из историје сарадње Исидоре Секулић са овим часописом спомињане у писмима Светиславу Петровићу, Јовану М. Јовановићу и Милану Гролу такође није могуће у потпуности разјаснити. Ипак, како наводи Мира Радојевић, доступна грађа омогућава да се наслути сложеност међусобних веза између високих интелектуалаца који су сарађивали у Српском књижевном гласнику.
 |
| Исидора Секулић (1877—1958), српска књижевница. |
Исидора Секулић је била сарадник већ прве серије Српског књижевног гласника (1901—1914) објављујући приповетке Главобоља, Самоћа, Умор, Чежња, Новембар. Ипак, ова прва сарадња у часопису није прошла без трзавица. Неприкосновени уредник Српског књижевног гласника и врхунски ауторитет у ондашњој српској књижевној критици Јован Скерлић написао је негативан приказ њене прве књиге Сапутници, а нешто касније и ироничне опаске о Писмима из Норвешке. Ови његови написи оставили су дубок траг на танани књижевни сензибилитет Исидоре Секулић. Скерлић је указивао да је Исидорина књижевност неуклопива у атмосферу преткумановске, а нарочито посткумановске Србије, која је била захваћена националним одушевљењем и која је прослављала своје војне победе. Ипак по покретању нове серије Српског књижевног гласника 1920. Исидора се јавља као сарадник већ у првој свесци са приповетком Тишина. И годину дана касније у писмима упућеним Светиславу Петровићу она је исказивала радост због сарадње са Гласником:
Ако вам што треба, и ако озбиљно мислите да вам могу помоћи, јављајте на време. Ја сам обичан човек, Гласник тако необична ревија, те није лако радити.
Двадесетих година 20. века, Светислав Петровић, који је тад био редактор Српског књижевног гласника, развио је интензивну преписку са Исидором Секулић у којој су приметни успони, али и падови у сарадњи, често са нејасним узроком. Он је готово ћутке прелазио преко излива незадовољства, ироничних опаски, претњи оставком у Управном и Књижевном одбору и оштрих критика. Током 1926. године Исидора Секулић је била веома незадовољна радом уредништва СКГ и због тога је слала оштре прекоре одбијајући да настави сарадњу у Гласнику. До отопљавања односа дошло је тек наредне, 1927. године, када ју је Светислав Петровић позвао да напише један приказ за Гласник што је Исидора схватила као позив на измирење. До криза у сарадњи са Гласником долазило је вероватно и због њених лоших односа са Павлом Поповићем, универзитетским професором и истакнутим историчарем књижевности и књижевним критичарем, а своје незадовољство Поповићем преносила је свом блиском саговорнику Милану Гролу.
Од 1930. СКГ је западао у све озбиљнију финансијску и уређивачку кризу. Павле Поповић је био веома незадовољан радом Гласника и марта 1931. године поднео је оставку коју је потврдио наредног месеца, пре свега због незадовољства радом уредника Милана Богдановића. О Богдановићевом уређивачком раду Исидора Секулић је забележила:
Добро, а ми? Покривамо бруку куће колико се може. Једно је сигурно, оваквог човека СКГ никад није имао за уредника. Управни одбор га прикрива као што каква добра стара кућа прикрива благајника који је поткрада, да не би било бруке. А већ за штету нико не говори.
На честим састанцима Управног и Књижевног одбора СКГ условљених све већом кризом у коју је часопис западао, Исидора Секулић је спомињана и као могући уредник али је она овај ангажман ипак одбила. У хартијама Јована М. Јовановића сачуване су три њене оставке на чланство у Управном и Књижевном одбору, али се може закључити да је ових оставки било више. Изгледа да их у СКГ нису узимали за озбиљно, већ више као израз тренутног нерасположења, па су преко њих ћутке прелазили. Све оставке упућивала је Јовану М. Јовановићу и са њим је задржала углавном коректне односе. У трећој оставци из јула 1936. године забележила је:
Излазим из листа са тугом и огорчењем који иду дубоко у живот. Мирно је требао урадити уредник шта је наумио. Моје држање за све време контакта гарантовало је да бих ја то знала уважити. Од Вас се опраштам са осећањима најодабранијим и са свагдашњим одличним поштовањем.
Јован Јовановић се надао да ће Исидора Секулић још једном променити одлуку. Од уредника Милана Предића захтевао је да напише једно извињавајуће писмо. Изгледа да је неко време уследио прекид сарадње, а од 1939. године Исидора је у Гласнику објавила неколико својих радова (есеј о Ђури Јакшићу и неколико приказа). То су ујдено били и њени последњи радови у часопису у коме је поред свих спорења била један од најплоднијих сарадника. Упркос свим неспоразумима и трзавицама, она је забележила да је у питању био најмоћнији часопис југословенског живота.
Литература
Мира Радојевић, Неколико слика из сарадње Исидоре Секулић и Српског књижевног гласника, Годишњак за друштвену историју VI (1999), свеска 2, 91—109.
Радован Поповић, Исидорина бројаница, Београд 1966.