Кажи ми како се зовеш, и знаћу какав си

Имена постоје од кад је света и века. У појединим историјским периодима и културама била су мање или више важна, па су у складу с тим била мање или више занимљива, инвентивна, богата, и било их је у мањем или већем броју, али нема те људске заједнице на овом свету у којој имена не постоје. Имена су често носила разноразна значења, па су тако, осим што су именовала свог носиоца, такође говорила доста о њему самом: о његовом пореклу, карактеру, месту у породици, физичким и психичким особинама и сл. Има веровања да одређена имена могу да штите или дају одређене особине својим носиоцима, а такође је било непожељних, чак забрањених имена.


Цицерон, чије име у преводу значи „бубуљичави“.
Цицерон, чије име у преводу значи „бубуљичави“.

Извођач: Слађана Братић. >>>

Да ли сте знали да су стари добри Римљани током већег дела своје историје имали само 18 мушких имена у оптицају, док их жене уопште нису ни имале? Од тих 18 мушких имена, заправо само 11 било у широј употреби, док је осталих 7 било резервисано само за високу аристократију. Жене су, с друге стране, носиле само имена породица, а ако би било више сестара, једноставно би се именовале по бројевима по реду рођења. Тако би на пример, имена три сестре из породице Ливијеваца била Ливија Прима, Ливија Сегунда и Ливија Терција. Ако би било само две сестре (или мајка и кћерка), могле су да добију и другачије називе: Ливија Мајор (старија) и Ливија Менор (млађа). Касније, у доба Царства, ствари су се промениле, већи број имена значио је отменост, па су тако аристократе и цареви узимали имена из других језика или су стварали нова како би себи дали на важности. Забележено је име једног римског конзула из 169. године које се састојало из чак 38 имена!

Имена су се такође давала и према одређеним карактерним или физичким особинама. Ко би данас рекао да су славна имена попут Платона, Страбона или Цицерона заправо значила да су њихови носиоци били плећати, зрикави или бубуљичави? У раном средњем веку, Франци су били посебно искрени у давању имена сопственим краљевима, па тако међу њима имамо Пипина Малог (или Кратког), Карла Ћелавог, Карла Дебелог, или Карла Припростог, а кад је франачка држава постала француска, први краљеви су носили имена попут Луја Муцавца, Луја Лењог, Луја Дебелог или Луја Кавгаџије, имена која су веома јасно говорила о карактеру њихових носилаца. У каснијим вековима, искреност је уступила место страхопоштовању, ласкању и додворавању, тако да су ови искрени надимци нестали, да би их заменили ласкави попут Велики, Славни, Храбри, Мудри, Племенити, Срећни, Великодушни и сл.

Многа имена су раније давана из сујеверног веровања да ће заштитити свог носиоца од болести, и других разних зала која прете људском бићу током његовог живота. У овом процесу именовања, посебно су била цењена имена неких животиња, јер се веровало да ће давањем тих имена носилац или бити заштићен од истих, или да ће попримити одређене позитивне особине тих животиња. У старој Грчкој, на пример, било је сијасет имена која вуку корен из именице хипос, што значи коњ. Стари Грци су се дивили овој животињи која је била симбол брзине, снаге и племенитости, па су и својој деци радо давали имена типа Хипократ (владар коња), Хиполит (онај који одвезује коње), Филип (љубитељ коња), Хипомах (борац на коњу), Хипоник (победник на коњу), Алкип (снажни коњ), Леукип (бели коњ) и сл. Такође су, и то не само у старој Грчкој, него и у другим историјским периодима, народима и културама, вук и лав такође били веома цењени, па су многи дечаци добијали имена типа Леонид, Аутолеон, Пантелеон, Ликомед, Ликомах, Теолик, и сл. Међу Србима, вук је заузимао посебно место, па тако имамо сијасет имена и надимака који садрже реч вук: Вук, Вукашин, Вукоје, Вукота, Вуксан, Вучко, Вуја, Вујадин, па чак и женска имена изведена од мушких: Вукослава, Вукосава, Вука, и сл. Један од најпознатијих Срба носилаца имена Вук, Вук Караџић, писао је у свом Српском рјечнику:

Кад се каквој жени не даду дјеца, онда недјене име дјетету Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а да на вука неће смјети ударити.

Германски народи су такође били наклоњени овој животињи: аријански свештеник из 4. века који је најпознатији по томе што је створио готски алфабет и превео Библију на готски језик, звао се Вулфила, што значи мали вук, вучић. Такође, немачка имена Рудолф и Адолф воде порекло од немачке речи Wolf. Осим вука, Германи су волели и лава (Леонард), орла (Арнолд), гаврана (Бертрам) и медведа (Бернард).

У одређеним периодима, одређена имена из разноразних разлога постајала су непожељна, чак забрањена. У старом Риму, постојао је обичај који се звао mutatio praenominis, а састојао се у забрани давања имена неког преступника припадницима његовог рода. Тако је на пример, име Марко било забрањено за све чланове рода Антонијеваца, зато што се Марко Антоније, чувени римски војсковођа и верни Цезаров пријатељ, окренуо против свог савладара и будућег првог римског цара, Октавијана Августа.

Посебно су занимљива презимена. Познато је да презимена дуго нису постојала. Стари Грци их нису имали, Римљани, иако су имали посебан троимени систем везан за родовско уређење, нису имали презимена у данашњем смислу речи. Прва презимена забележена су у северној Италији, у 8. веку. Од 11. века могу се наћи и у Немачкој, Француској и Шпанији, али у редовну употребу улазе тек у новом веку, у доба ренесансе. Неки научници објашњавају појаву презимена за појаву градова, како би се становници многољудних насеља лакше разликовали међу собом. Неки такође тврде да је појава презимена била условљена помањкањем броја личних имена, док други пак тврде потпуно супротно: да су презимена настала како би се смањио број личних имена, и изгубила потреба да сваки човек носи другачије име.

Разни тоталитаристички режими често су поред људских слобода укидали и мењали лична имена ако нису била у складу са њиховом идеологијом. Свима је у свету познат оперски певач Хосе Карерас, али мало ко зна да је његово право лично име заправо Ђузеп, каталонска верзија шпанског имена Хосе. Наиме, генерал Франсиско Франко, кад је однео победу у Шпанском грађанском рату, забранио је не само регионалне језике као што су били каталонски, баскијски, него и сама имена ових народа, па je тако у Каталонији сваки Пау постао Пабло, сваки Ђузеп — Хосе, a сваки Пере — Педро. Такође, и сами градови су променили имена: мало коме ван Шпаније је познато да је баскијски град Сан Себастијан заправо Доности или да су каталонски градови Херона и Лерида заправо Ђирона и Љеида. Мусолинијев режим је, када је Истра Рапалским уговором из 1920. године припала Италији, донео закон о промени имена који је лицемерно тврдио да су заправо „италијанска и латинска имена промењена у словенска“, те је наредио да се „иста врате у своје првобитно стање“, а да су већина Словенаца и Хрвата заправо пореклом Италијани. Тако је неки Дебељак постао Де Бели, Бабић — Балби, Иванчић — Ђованини, Маринковић — Марини, Турчиновић — Турино, Тодоровић — Теодори, итд.

Литература

Иван Клајн, Занимљива имена, Београд, 2005.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported