Игранка без престанка

Тачно у 11.00, 15. јануара 2009. године, на железничкој станици у Ливерпулу десило се нешто необично: са звучника разгласа, уместо уобичајених обавештења о доласцима и одласцима возова, одједном je грунула музика: рокенрол шездесетих, диско седамдесетих, мало класике, мало фанкија… С првим нотама прво је заиграо један господин у оделу, придружиле су му се две девојке да би врло брзо цела станица плесала уз ритам музике која је долазила са разгласа железничке станице. Ово спонтано „ђускање“ било је заправо организовано ради снимања рекламе за једну америчку компанију телефонских комуникација, али је уједно покренуло нову појаву познату као флешмоб — (спонтани) плес на улици који се организује преко друштвених мрежа и путем СМС порука. Врло брзо су следили спонтани плесови широм САД, Европе, Аустралије, Индије… Но, да ли је изненадно групно плесање баш толико нова појава?


Опседнути играчи на путу ка цркви у Моленбек Сан Жану у Белгији. Гравура Хендрикса Хондијуса (1642) урађена према цртежу Питера Бројгела Старијег (1564).
Опседнути играчи на путу ка цркви у Моленбек Сан Жану у Белгији. Гравура Хендрикса Хондијуса (1642) урађена према цртежу Питера Бројгела Старијег (1564).

Извођач: Сања Кошутић. >>>

Током читавог средњег века широм Европе владала је чудна пошаст: људи би, без икаквог повода, почели да плешу и плесали би данима, док не би попадали од умора и повреда, а многи се више никад не би пробудили. Прва забележена појава изненадног плеса десила се на Бадње вече давне 1021. године у немачком граду Келбигку. Локални хроничар је забележио да се тог дана 18 људи скупило испред цркве и почело да скаче, тапше и пева у глас. Свештеник их је молио да престану, али пошто они нису престајали, проклео их је да играју целих годину дана. Следећег Божића, несрећни плесачи су успели да прекину свој лудачки плес и изнурени попадали су на земљу, а многи од њих су једноставно умрли. Хронике бележе да се нешто слично десило у немачком граду, Ерфурту, неких 200 година касније, тачније, 1247, а нешто касније, пишу хронике, око 200 људи је бесомучно плесало на мосту преко реке Мозел код Мастрихта, све док се мост није срушио под њима а они попадали у реку и подавили се. Неколико средњовековних извора помиње како су током 1374. године у целој западној Немачкој, на територији данашње Белгије, северноисточне Француске и Луксембурга људи били заражени компулсивним плесом који је трајао данима, или чак недељама. Неколико деценија касније, хронике помињу компулсивни плес у Триру који је трајао читавих шест месеци, током којих су многи плесачи умирали након што су сломили ребра или крста. Око 200 година касније, 1518, ова чудна епидемија захватила је око 400 људи у Стразбуру.

Чак и ако би се записи о догађајима из Келбигка, Ерфурта или Мастрихта сматрали за апокрифне, догађаји из 1374. и 1518. су толико добро документовани да је сасвим разумно прихватити их као нешто што се заиста десило. Догађај из 1374. је детаљно описан у више поузданих хроника из више градова, док су докази за епидемију из 1518. године налазе у градским наредбама и црквеним проповедима, као и у живописним описима овог необичног догађаја ренесансног лекара, Парацелзија. Све је почело средином јула 1518, када је жена по имену фрау Трофеја изашла на улицу и почела да плеше без престанка неколико дана. Након недељу дана, сто особа је френетички плесало без престанка, а градске власти су биле убеђене да се заражени могу излечити само ако наставе да плешу, те су били плаћени музичари који би им обезбедили музичку пратњу. Крајем августа, заразни плес се проширио на 400 особа, а неки од њих са слабијим срцем почели су да падају мртви од умора. Градске власти су биле очајне јер нису знали шта да раде с њима. На крају су их све потрпали у вагоне и одвезли у храм где су ови наставили да плешу све до септембра исте године, када се ова необична епидемија повукла на једнако тајанствен начин као и што се појавила.

Једно је сигурно: док је модерни спонтани плес пријатно искуство за оне који у њему учествују на потпуно свестан начин и добровољно, средњовековни флешмоб то свакако није био. Све хронике наводе да су током ових плесачких сеанси људи вриштали и савијали се од бола и страха, да су имали ужасне визије и да су преклињали свештенике да се моле за спас њихових душа. Ова чињеница наводи на следеће питање: шта је био узрок ових плесачких епидемија? Постоји више теорија. Једна од првих у коју су веровали и савременици ових догађаја била је да су ти људи појели ражену гљивицу која је нападала зрелу раж од које се у средњем веку углавном правио хлеб и која узрокује тешке халуцинације, спазме и дрхтавицу. Међутим, модерни истраживачи сматрају да је то мало вероватно, с обзиром да ражена гљивица такође спречава доток крви у удове, што веома отежава координиране покрете. Ова теорија такође не може објаснити ни чињеницу да су епидемије неконтролисаног плеса избијале углавном у долинама река Рајне и Мозел, у којима се смењују веома различите климе и усеви.

Такође је постојала и теорија да су плесачи припадали неком мрачном култу, али и ова теорија је врло брзо одбачена с обзиром да се јасно види из свих савремених хроника да су савременици лекари сматрали да се ради искључиво о болести коју треба лечити. Такође ни црква није ово посматрала као јерес, иако су се догађаји десили у доба кад се све и свашта проглашавало за јерес која се врло брзо и ефектно уклањала. Ипак, зна се са сигурношћу да су плесачи били у некој врсти полусвесног транса с обзиром на њихову издржљивост. Да су били свесни својих поступака, такође би били свесни и повреда које су задобијали током плеса, као и својих натечених стопала пуних модрица и посекотина.

Џон Волер, ванредни професор историје медицине на Одсеку за историју Државног универзитета у Мичигену, у својој књизи A time to dance a time to die (Време за плес, време за умирање), дошао је до закључка да је узрок ових френетичких епидемија плеса заправо психолошке природе, и да се заправо ради о масовној хистерији коју обично проузрокују веома драматичне и стресне ситуације, као и веровање у постојање натприродног. Епидемији из 1374. године претходио је веома тежак период поплава који је обухватио подручје на ком се епидемија десила. Хронике кажу да се вода Рајне преливала преко градских зидина остављајући читаве куће и градску пијацу потпуно под водом. Поред тога, становништво је чврсто веровало да је сам ђаво умешао своје прсте у појаву компулсивног плеса, те су плешући такође молили Бога за спасење упутивши се ка светим храмовима, где су се радо подвргли егзорцизму.

Епидемији из 1518. у Стразбуру и околини претходио је период страшне глади, болести и хладноће. Цена хлеба је вртоглаво порасла, изгладнели сељаци су нагрнули у град у ком су харале куга и губа, а појавила се и нова страшна болест, сифилис. Поред тога, постојало је снажно веровање да светац, обично Свети Јован Крститељ или Свети Вид, имају моћ да опседну људски ум и да натерају човека на дивљи плес. Предвиђање немилих догађаја и побожни страх су учинили своје: стотине људи је упало у транс и почело да плеше до смрти. Овај догађај је такође одличан пример моћи аутосугестије: саме градске власти су подстицале заражене да наставе са лудачким плесом обезбедивши им чак музичку пратњу и дозволивши да плешу на јавним местима у граду.

Епидемије компулсивног плеса су почеле да јењавају почетком 17. века да би средином истог века потпуно ишчезле захваљујући нестанку веровања у натприродне појаве. Након појаве реформације, протестантизам је завладао овим крајевима чиме је веровање у моћи Светог Вида, виталног услова разузданог компулсивног плеса, полако нестало. Средњовековно схватање света уступило је место ренесансном резоновању које је било темељ модерној науци и рационализму. Ипак, ови догађаји су значајни јер нас подсећају на то колико су путеви људског ума тајанствени и непредвидиви и колико наша лична или колективна веровања и очекивања могу обликују наше понашање.

Литература

Waller, J. Looking Back: Dancing plagues and mass hysteria. The Psychologist (UK: British Psychological Society) 2009;22(7): 644–7. (извор)
Waller, J. A forgotten plague: making sense of dancing mania. The Lancet 2009;373(9664):624–5 извор
David K. Israel. The Dancing Plague of 1518. Mental Floss. (извор)
John Waller. Dancing death. BBC Today. (извор)

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported