Након слома српске средњовековне државе кнезови Рашковићи остали су у својим кнежинама са својим народом и задржали су своје поседе, и прихватвши сарадњу са Османлијама издејствовали су велику аутономију Старог Влаха. Током целокупне османске владавине, предводили су Србе у Старом Влаху, штитили народ од турског зулума и одржавали православље. Због многобројних устанака и буна у којима је народ учествовао, Рашковићи су почесто морали да издејствују амнестију код турских чиновника. У историји је остао посебно упечетљив и дирљив гест бератлијског кнеза Братула Рашковића пред турским пашом, након неуспелог устанка Срба у Турској током Великог бечког рата након ког је турска одмазда била толико страшна да је проузроковала догађај у српској историји познат као Велика сеоба Срба.
У низу многобројних ратова између Турске и Аустрије, велику прекретницу за српски народ представљао је Велики бечки рат (1683—1699). То је први рат који је Аустрија водила против Османског царства, а да је при томе успела да поврати значајне територије. Након што је ослободила Угарску и освојила Београд, Аустрија је наставила офанзиву на територији Србије. Аустријски царски генерали позвали су балканске народе да подигну устанак против Турске. Срби су се одазвали позиву и подигли устанак на чијем челу је био патријарх Арсеније III Чарнојевић и српски прваци. Међутим, дошло је до промене на политичкој сцени. Француски краљ Луј XIV, напао је Аустрију на реци Рајни, након чега је она морала да ратује на два фронта. Турска је катастрофално поразила Хабзбуршку монархију у бици код Качаника 1690. године, након чега се главнина аустријске војске повукла преко Србије, под притиском турске офанзиве. У оваквој ситуацији, део Срба је одлучио да напусти своја огњишта у страху од турске одмазде. Ова сеоба у у српској историји остала је позната као Велика сеоба Срба.
Жариште устанка било је у Старом Влаху где су управу имали бератлијски (берат је посебна турска царска повеља којом се некоме дају нарочите царске повластице или се неко поставља на неки положај) кнезови Рашковићи, за које се претпоставља да племенито порекло имају још од средњег века. Део породице Рашковић се у Великој сеоби повукао у аустријске земље, а део је остао у Старом Влаху. У Старом Влаху остали су кнезови Хаџи-Братул (Јеракул) Рашковић са породицом, Александар, Крсто, Никодин, Коста и неки други Рашковићи са породицама. Они су у Старом Влаху преживели страшан терор турске војске и власти крајем 17. века. Због предвођења народа у устанку одузети су им берати, попаљени домови и заплењена имовина.
Један од старијих чланова породице Рашковић, Братул, преживео је веома тешке дане. Пред његовим очима су Турци, после аустријског пораза код Качаника 1690. опустошили српска села и његов дом. Братулови најближи потомци забележили су о понашању Братула у тим злим данима:
Да спасе свој народ, отишао је у шатор турског паше, бацио му се пред ноге и понудио му своју главу, да њоме откупи свој народ. Ово великодушно пожртвовање седога старца, који је уживао велики углед и код српских и код турских житеља Старог Влаха, учинило је толики утисак на турског пашу, да је не само цео народ у Старом Влаху поштедео, него је и старца с богатом почасном хаљином обдарио и израдио му амнестију уз повратак пређашњих имања и части.
Међутим, Турци ипак нису дали Хаџи-Братулу власт над целом Рашком кнежином већ само над Старим Влахом што је само четвртина рашких земаља.
Литература
Војислав Суботић, Кнезови Рашковићи у историји Срба, Јагодина-Београд-Нова Варош, 2001.
Мита Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737—1739 и сеоба у Угарску, Скопље, 1930.
Владо Ст. Маријан, Српска историјска читанка. 3, Историја Срба у XVIII веку: према одабраним историјским изворима, Београд, 2005.