Харем војводе Миленка

Полигамија је била уобичајeна појава за устаничке војводе у Првом српском устанку тако да је познато да су рецимо Павле Цукић, Петар Николајевић Молер и Хајдук Вељко Петровић живели са две жене у исто време. Било је и војвода који су, по узору на турске великодостојнике, држали праве хареме, а најпознатији харем Првог српског устанка припадао је војводи Миленку Стојковићу.


Војвода Миленко Стојковић
Војвода Миленко Стојковић

Извођач: Слађана Братић. >>>

Године 1807. Срби су свом снагом ударили по Турцима, а Миленко у тој српској офанзиви овлада Поречом на Дунаву. Убрзо се тамо и преселио, напустивши свој родни Кличевац и венчану жену. Пореч је убрзо постао Миленкова територија на којој је он имао апсолутну и неограничену власт.

Када су устаници крајем 1806. године освојили Београд, у борбама је погинуло много Турака. Велики број турских жена удовица и деце био је гладан и присиљен да проси по београдским улицама. Према сведочењу Вука Караџића, било их је толико да се улицама готово није могло проћи од њих. Како нису могли да их збрину, устаници 1807. одлучише да их пошаљу у Турску, те их укрцаше све на две лађе и послаше Дунавом за Видин. Кад су лађе прошле Пореч, Миленко их је зауставио и лично је отишао да их прегледа. Одабрао је најлепше жене међу њима и задржао их за себе, а потом пустио лађе да наставе свој пут.

Туркиње које је Миленко те 1807. године присвојио нису биле прве жене Миленковог харема, јер је он још у Кличевцу почео да га ствара. Поред Туркиња, било је и Влахиња до којих је Стојковић долазио на различите начине. Чак ни обичај држања харема међу српским устаницима није био ништа необично. По харемима је било и робиња и слободних жена. Кад би се власник харема заситио неке жене, обично би је или удавао, или продавао или поклањао, ако је она била робиња, а ако није, једноставно би их отпуштао и давао им слободу да иду где желе. Малу децу је поклањао удатим женама које нису могле да имају порода.

У време мира, војвода Миленко је често путовао по Неготинској крајини. Обично је са собом водио неколико жена које су га послуживале пићем, кафом и дуваном. Када би му друге устаничке старешине долазиле у посету, Миленко је понекад својим гостима дозвољавао да бораве са женама из његовог харема. Како је војвода Миленко Стојаковић био један од вођа опозиције против вожда Карађорђа у госте су му неретко долазили истомишљеници. Претпоставља се да је руднички војвода Милан Обреновић, старији брат књаза Милоша, управо у Миленковом харему добио сифилис од кога је и умро крајем 1810. у Букурешту где је стигао у потрази за леком.

Кад је Миленко дошао у директнији сукоб са Карађорђем, био је протеран из земље 1811. године. У изгнанству, врло брзо је увидео да га не може одржавати с годишњом рентом од 300 дуката коју му је доделила руска влада. Распустио је харем и задржао само једну жену, извесну Катинку, са којом се касније и оженио.

Литература

Радош Љушић, Љубави српских владара и политичара, Допуњено издање, Народна књига — Алфа, Београд 2001, стр. 21—24.
Богдан Секендек, Приче о људима и догађајима који су мењали свет, Трећа књига: Мање познато, али занимљиво, Заслон, Шабац 2003. (ISBN: 86-7825-020-8)

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported