Хало Москва, овде Вашингтон

Нуклеарна катастрофа и међусобно уништење СССР-а и САД било је редован сценарио бројних филмова, књига и новинских написа током Хладног рата, али могућност нуклеарне катаклизме није била само део популарне културе већ и страховање државника и становништва ових држава. Како би предупредили овај сценарио, званичници две суперсиле су покушавали да изграде међусобно поверење. Успостављање редовне и поуздане комуникације био је један од важних путева ка смањењу напетости…


**Црвени телефон** из времена мандата америчког председника **Џимија Картера** (рођен 1924; председник САД 1977—1981)
Црвени телефон из времена мандата америчког председника Џимија Картера (рођен 1924; председник САД 1977—1981)

Дана 20. јуна 1963. године заступници шефова дипломатија Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава потписали су у Женеви Меморандум о међусобном разумевању (Memorandum of Understanding), којим су се стране обавезале да раде на успостављању директне линије комуникације. Ова непосредна веза између Москве и Вашингтона, која је касније незванично названа врућа линија (Hot Line), требала је да послужи подизању поверења између две државе и да отклони могућност употребе нуклеарног оружја, које би било последица неспоразума или погрешног тумачења података у кризним ситуацијама.

Могућност избијања конфликта светских размера током Корејског рата, који би се готово сигурно претворио и у нуклеарни рат, навела је совјетске званичнике да предложе својим америчким колегама стварање заштитних механизама против изненадних нуклеарних удара. После разматрања техничких аспеката проблема ова иницијатива је прекинута. Ситуација у односима између две нуклеарне силе достигла је драматичне размере током Кубанске ракетне кризе 1962. године када су се САД жестоко супроставиле распоређивању совјетских ракета на Куби. Истраживачи Хладног рата сматрају за контроверзно питање колико је свет био близу нуклеарне катастрофе 21. и 22. октобра 1962. године, када су Никита Сергејевич Хрушчов и Џон Кенеди ипак одлучили да пронађу миран пут изласка из кризе. У то време лидери ових земаља могли су да непосредно комуницирају само приликом личних сусрета. Сви други, званични и незванични канали комуницирања, подразумевали су постојање посредника. Један од незваничних посредника са совјетске стране Александар Феклисон у приватном разговору са дописником Еј-Би-Сија на питање шта може да изазове рат одговорио је: Обострани страх, дезинформације и изостанак поверења могу то да изазову.

Идеју о успостављању директне везе између Москве и Вашингтона Никити Хрушчову је предложио шеф совјетске обавештајне службе. Меморандумом од 20. јуна 1963. године прецизирано је да ће бити успостављена трајна двострана телеграфска веза од Вашингтона преко Лондона, Копенхагена, Стокхолма, Хелсинкија до Москве. Алтернативна веза била је установљена преко Тангера. Терминал на крају везе у Москви, популарно прозван црвени телефон, био је смештен у малој просторији испод Кремља. На обе стране у раду са овом апаратуром били су ангажовани врхунски комуникациони оператери и тумачи. Совјетски лидер први пут је употребио ову везу током Шестодневног рата између Израела и Арапа, 1967. године, како би се предупредило било какво изненађење приликом сусрета бродова из совјетске Црноморске флоте са онима из америчке Шесте флоте који су се опасно приближили једни другима у Медитерану.

Виктор Суходрев, оператер на овом уређају за време Хрушчова и Брежњева, наводи како у први мах није било телефона већ се користио телепринтер, као код сваке телеграфске линије. Совјетски лидери морали су да сачекају да се њихове речи преведу па би их тек онда оператери слали. Телепринтер је замењен телефоном тек почетком 70-их година 20. века, за време Леонида Брежњева. И ова линија је мењана у складу са напретком комуникационих технологија. Прва модернизација отпочела је 1971. године и трајала је до 1978. године. Том приликом комуникационој линији је придодата и сателитска веза преко америчког сателита Интелсат и совјетског сателита Молнија II. Веза успостављена преко Тангера овом приликом је искључена. Године 1986. извршена су нова побољшања: придодата су два канала сателитских телефона као и брзи телефакс који је омогућио лидерима САД и СССР-а не само да директно разговарају већ и да размењују различите документе. Ова веза интензивно је коришћена током Индијско-пакистанског рата 1971. године, Јомкипурског рата, турске инвазије на Кипар и совјетске инвазије на Авганистан. Веза је више пута коришћена током Реганове администрације, када су се Совјети распитивали о дешавањима у Либану, а Американци о збивањима у Пољској.

Литература

Andrei Kislyakov, Hotline: 40 years of building up trust, Russia Weekly 263, 27 June 2003.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported