Пишући темељну студију о првом знатнијем српском романописцу Миловану Видаковићу, Павле Поповић истиче читав низ његових позитивних особина али напомиње да је списатељ имао и извесних мана, од којих су неке постајале све приметније у позном периоду његовог живота. Међу ове мане убраја и претерану склоност ка јелу и пићу. Интересантно је да се током своје полемике са Вуком Караџићем Видаковић позвао и на своје добро познавање јеловника.
 |
| Милован Видаковић (1780—1841), српски књижевник |
| Извођач: Тамара Видаковић. >>> |
Покушавајући да изгради психолошки и књижевно-историјски портрет Милована Видаковића српски историчар књижевности Павле Поповић је педантно, у складу са ондашњом позитивистичком историографијом, прикупљао сваки податак, тако да ни најситније особине портретисаног не би биле занемарене. Поповић наводи да се Видаковић може убројати међу оне личности које су прошле кроз тешку младост, пуну искушења и неизвесности, и које су и поред тога успеле да властитим радом и школовањем стекну релативно добар друштвени положај па су у познијем периоду живота постајали склони лагоднијем животу. Видаковићева младост је заиста у много чему била трагична: рано је остао без мајке, прилике услед Аустро-турског рата натерале су његову породицу на сеобу а школовање му је било нередовно уз сталну материјалну оскудицу. Ипак, већ пред крај школовања он је као приватни васпитач а након тога и као професор у Новом Саду успео да за себе обезбеди релативно лагодан живот. Поповић наводи да је Нови Сад био град познат по добром јелу и пићу и да је ту Видаковић био склон разним специјалитетима, посебно фрушкогорском вину. У својим раним делима Видаковић је критиковао склоност ка алкохолу: пијанство је мој синко, један гадни и мрски порок саветује Видаковићев лик Љубомир Светозара. Ипак у каснијем периоду свог живота Видаковић је унеколико одступио од овако строгих начела. Своју склоност ка гурманству показао је још 1815. године одговарајући на једну Вукову критику. Наиме критикујући Видаковићев роман Усамљени јуноша Вук је забележио да се наставци (оконченија) словенских падежа слажу са српским речима као гуска и прасе. На ову Вукову примедбу Видаковић је духовито одговорио:
Гуска и прасе! Аферим, момче! А не зна (Вук) да се и ова суштаства, кад су печена сложити могу. О те како! Пак јошт кад се лепим фрушкогорским залију вином! Но мал да он ово боље не зна нежели ја, премда и сам у тому нисам последњи.
Неколико година касније 1821. новосадски адвокат Соларић, и сам винопија, каже за Видаковића да је познат по својој наклоности ка пићу, посебно ка вину. Забележена и једна анегдота: када се Видаковић око поноћи враћао из крчме куцнуо је на прозор Павлу Јосифу Шафарику који је имао обичај да ради до дубоко у ноћ и довикнуо му Ти, Шафариче, целу ноћ напајаш дух, а ја тело!
Литература
Павле Поповић, Милован Видаковић. Сабрана дела, књига VII, Београд 2000, стр. 91—92.