Римског цара, Варија Авита Басијана, познатијег као Елагабал, пратила је још за живота репутација веома ексцентричне, декадентне и фанатичне особе, која је највероватније била претерана захваљујући претеривањима његових наследника и политичких ривала. Међутим, овакво мишљење преовладало је међу историчарима, још дуго након његове смрти 222. године…
 |
| Римски цар, Елагабал (204—222), данас се налази у Капитолском музеју у Риму |
| Извођач: Мирослав Шолти. >>> |
Елагабал је био потомак славне породице Севера и на власт је дошао захваљујући својој баби, Јулији Мези, која је подмитила Трећу Галску легију да га прогласе за цара, што је довело до пада цара Макрина. Елагабал, тада четринаестогодишњи дечак, био је свештеник локалног семитског соларног божанства и заштитника његовог родног града, Емесе, Ел Габала, по коме је и добио надимак. На престо је ступио без претходног одобрења римског сената, што је била само прва у низу римских традиција које је током своје владавине Варије Авит Басијан прекршио.
Чим је ступио на престо, саблазнио је грађане Рима ексцентричним уласком у град — у Рим је ушао на богато украшеним златним колима која су вукле наге жене. Облачио се у женске хаљине и правио је велике и екстравагантне банкете. На једном банкету, на пример, позвао је осам грбаваца, осам хромих људи, осам дебелих људи, осам веома мршавих људи, осам људи који су боловали од гихта, осам глувих људи, осам црнаца и осам албино људи. На тим банкетима, Елгабал се забављао исмевајући своје госте, а неретко би, такође своје забаве ради, након што би сви били прилично под утицајем алкохола, наређивао да се затворе сви улази у просторију где се одржавао банкет, и пусте дивље звери. Додуше, јесте да је претходно наредио да се тим зверима одстране зуби и канџе, али то припити гости нису знали.
Након само две године владавине, око 220. године, Елагабал је извршио корениту верску реформу која је шокирала римско друштво. Заменио је Јупитера, врховно римско божанство, култом Бога Непобедивог Сунца (Deus Sol Invictus), тј. Ел Габала, чији је био следбеник и свештеник. Римљани су били згранути овим царевим поступком који су сматрали највећим светогрђем и богохуљењем. Одмах потом, развео се од своје прве жене, аристократкиње Корнелије Пауле, и 221. оженио се весталком Јулијом Аквилијом Севером. Настао је велики скандал с обзиром да су весталке биле девице које су биле заклете на чедност на чедност и ступање са њима у интимни однос било је велико светогрђе које је повлачило смртну казну према римским законима. Историчари савременици, Дион Касије и Херодијан, веома су оштро осуђивали нечувене обичаје младог цара, између осталог, практиковање содомије и проституције, као прилична феминизираност и оснивање Женског сената (senaculum mulierum) који је највероватније основао захваљујући великом утицају његове мајке, Јулије Соемије Басијане и тетке, Јулије Мамеје. Додуше, ове тврдње савременика треба узети с резервом с обзиром да је међу Римљанима владала предрасуда о Источњацима као што су приче о светом проституисању и феминизираној природи источњачког свештенства.
С обзиром на велико непријатељско расположење према младом цару и његовим скандалозним обичајима, није чудо што је Елгабал размишљао о начину на који жели умрети. Наредио је да се испод прозора његових одаја направи двориште поплочано порфиром, изузетно тврдом магматском стеном, како би могао да скочи и убије се у случају опасности. Такође је, за сваки случај, увек са собом носио и смарагдни прстен у коме је носио изузетно јак отров, златни бодеж са рукохватом опточеним дијамантима, као и конопац ос злата и свиле којим би се удавио ако би све претходне алатке заказале.
И поред толике предострожности, на крају је ипак умро од туђе руке. Године 222. кад је имао 18 година, док је вршио своје физиолошке потребе, напали су га преторијанци и угушили сунђером који се тада користио уместо тоалет папира, а потом га изболи ножем и одсекли му главу. Дион Касије описује последње тренутке ексцентричног цара, кога су завереници убили заједно са његовом мајком, чија су обезглављена тела развлачили улицама Рима, да би их потом бацили у реку.
Литература
Херодијан. Римска историја V.6 (извор)
Дион Касије. Римска историја LXXX.9 (извор)
Potter, David Stone (2004). The Roman Empire at Bay: Ad 180-395. Routledge. ISBN 0415100577.
Jan Claus Di Blasio .Reign of Vanity: Elagabalus, the Sun-God emperor. The Roman Forum 30. novembar 2008 (извор)
Gregorio Doval. El libro de los hechos insólitos. Enciclopedia de las curiosidades. Palabras Mayores. Ed. del Prado, Madrid, 2008. V edición. стр. 85 и 199.