Две о Диоклецијану

Диоклецијану није ни падало на памет да ће једног дана постати цар, све док није био послат у Галију где му је била проречена славна будућност… Годинама касније, цар Диоклецијан поштедео је александријске побуњенике само захваљујући свом коњу и свом сујеверју…


Диоклецијанова биста из Археолошког института у Истанбулу
Диоклецијанова биста из Археолошког института у Истанбулу

Диоклецијан и вепар

Извођач: Марија Лазаревска. >>>

Нешто пре 270, када је Диоклецијан је као обичан војник служио у Галији у близини данашњег града Тонгре (налази се у данашњој источној Белгији), локална свештеница му је замерила тврдичлук, на шта је Диоклецијан њој одговорио да ће постати великодушнији кад буде постао цар, што је у том моменту било немогуће. Свештеница му је тада рекла да се не шали с тиме јер му је суђено да постане цар кад буде убио вепра (лат. aper). Од тада, Диоклецијану ово пророчанство није избијало из главе и у лову је увек гледао да он буде тај који ће задати последњи ударац вепру. Међутим, цареви су се ређали — Аурелијан, Проб, Тацит, Кар — тако да се Диоклецијан вајкао како он само лови вепрове док се други сладе месом. Најзад, 284. године, Диоклецијан је убио преторијанског префекта по имену Апер, који је био оптужен за убиство цара Нумеријана и потом постао цар, рекавши: Најзад дочеках мог судбоносног вепра (то јест, Апера).

Диоклецијанов коњ и Александринци

Око 296. или 297. године у Александрији се побунио Аурелије Ахил против римског цара Диоклецијана, који је већ 298. године отишао у Египат и лично угушио устанак. Сав разјарен дужином побуне и степеном издаје Александринаца, наредио је да се погубе сви који су били активно умешани у побуну, запретивши да се сеча неће зауставити све док крв не стигне до колена његовог коња. У том моменту, Диоклецијанов коњ је из непознатих разлога клецнуо и пао на колена, а Диоклецијан је схватио то као божански знак, те је наредио обуставу погубљења. Александринци су касније подигли Диоклецијановом коњу споменик у знак захвалности.

Литература

Scriptore Historiae Augustae, Carus, XIV-XV.
S. Williams, Diocletrian and the Roman Recovery. Routledge, London-NY 1985, стр. 82.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported