Дуопол енглеских универзитета

Дипломци два чувена енглеска универзитета, Оксфорда и Кембриџа, морали су да од 1334. године полажу Стемфордску заклетву (Stamford Oath) која их је обавезивала да неће предавати нигде изван ова два универзитета. Генерације дипломаца обавезивале су се Стемфордском заклетвом све до 1827. године. После тога, два универзитета која су вековима успевала да одрже дуопол у енглеском универзитетском образовању и сами су помогли да се оснује више универзитета. Но, иако је и промена понашања чувара дуопола чудна далеко је упитније - како су успевали тако дуго да га сачувају…


**Карта Оксфорда** Џона Спида из 1605. године
Карта Оксфорда Џона Спида из 1605. године

Када је неколицина учењака покушала да осноје универзитет у Стемфорду 1333. године, градићу у Линколнширу, реакција једина два енглеска универзитета била је жестока. У целу ствар били су укључени неки од најистакнутијих угледника — линколнски шериф, лорд канцелар и сам краљ, Едвард III Плантегенет (1327—1377). Исходиште њихових настојања била је Стемфордска заклетва. Оданост овој заклетви, према којој је одређено да школовани на Оксфорду и Кембриџу не могу предавати другде у Енглеској одредила је топографију енглеског универзитетског живота све до прве половине 19. века. Штавише, било је то у оштрој супротности са оним што се дешавало другде у западној и централној Европи где је и у 14. веку и касније основан велики број универзитета. Заправо, прилике су се значајно разликовале и на самом Британском остврву ван Енглеске. У Шкотској је до краја 15. века основано више универзитета, почев од Сент Ендруза 1418, Колеџа Светог Салватора 1450, Универзитета у Глазгову 1451. и Краљевског колеџа у Абердину 1495. године.

Дугорочност Стемфордске заклетве обезбедило је сагласје интереса између универзитета и носилаца политичке и црквене моћи. Гилде учењака настојале су, попут других трговачких и занатских удружења, да контролишу, сузбијају или онемогуће конкуренцију. Оксфорд и Кембриџ настојали су, према речима историчара Вилијама Вајта (William Whyte) да се понашају као гилде чак и пошто су се као кроз маглу сећали древног порекла. Они су се и у 17. веку жестоко супротстављали оснивању нових високошколских установа па су, на пример, 1660. године успели да онемогуће у заметку Дархемски универзитет.

Међутим, да би њихова настојања могла да буду успешна била је потребна синергија са једним од кључних интереса моћника — мали број универзитета омогућавао је чвршћу и непосреднију контролу било каквих дисидентских гласова, без обзира на то да ли је реч о црквеном учењу или политичком устројству. Универзитети су неретко били места на којима су се појављивала јеретичка учења. Лоларди су се појавили на Оксфорду у 14. веку, а Кембриџ је био дом заговорника црквених реформи као што је био Роберт Барнс (око 1495—1540). Не само да је мањи број универзитета омогућавао чвршћу контролу већ је бројка од два била посебно погодна да се по један користи за обрачун против другог. Тако је надбискус Томас Кранмер, образован на Кембриџу, предат лојалистичком, римокатоличком Оксфорду. Ту је осуђен и погубљен спаљивањем на ломачи 1556. године.

И у политичком смислу, мањи број универзитета је омогућавао чвршћу контролу. У делу Бехемот (Behemoth) из 1668. године, филозоф Томас Хобс забележио је како су Оксфорд и Кембриџ били колевке издаје. „Универзитети су за нацију оно што је дрвени коњ био за Тројанце“, упозорио је Хобс. Иако су Хобсове речи биле одвећ претеране Вилијам Вајт пише да нису биле у потпуности неосноване. На Оксфорду су ковали заверу против Хенрија VII Тјудора (1485—1509) у другој половини 15. века а на истом универзитету су заговарали јакобитски ред наслеђивања почетком 18. века.

Но, када је спрега између Англиканске цркве и државних власти почела да слаби то се готово неизбежно одразило на ексклузивну позицију два универзитета. Пуна грађанска права била су дата англиканским дисидентима 1828. године а римокатолицима наредне, 1829. године. У оваквим приликама престала је да обавезује Стемфордска заклетва и основани су, након неколико векова, нови универзитети у Енглеској. Лондонски универзитет основан је 1828. године без државног одобрења и без везе са било којом црквом. Два постојећа универзитета реаговала су жестоким противљењем. „Без ЦРКВЕ, без КРАЉА, без било чега, институција која нема права на звање Универзитета", измевали су новоформирану установу у десничарски оријентисаној штампи.

Али пошто државна власт није била вољна да делује како би онемогућила његов рад дуопол је био нарушен. Убрзо је уследила и реакција када је основан Краљевски колеџ у Лондону. Потом је дархамски бискуп, страхујући да ће му бити отуђена његова велика средства употребио један њихов део да оснује Дархамски универзитет.

После оснивања неколико вискошколских установа на почетку 19. века уследио је још један прекид, који је овај пут трајао неколико деценија. Манчестер је постао пети универзитетски центар у Енглеској тек 1880. године. Разлози овај пут нису имали везе са картелизацијом постојећих установа. Били су далеко приземнији — није било интересовања па отуда ни вољних да финансирају овакве подухвате.

Литература

William Whyte, The Medieval University Monopoly, The History Today, 7. март 2018.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported