Димитрије и Јанко

Фотографија из 1877, која се данас чува у београдском Музеју Вука и Доситеја приказује двојицу добровољаца из времена српско-турских ратова: потпуковника Димитрија Караџића (1836—1883), сина Вука Караџића, и Јанка Вукомановића (1859—1878), сина Вукове ћерке Вилхелмине-Мине.


Димитрије Караџић и Jанко Вукомановић
Димитрије Караџић и Jанко Вукомановић

Када је 1876. избио Српско-турски рат у Србију су дошли руски добровољци предвођени генералом Черњајевим. Влада Кнежевине Србије је такође наредила српским студентима који су се школовали у Русији да се врате у отаџбину и укључе се у борбу. Међу српским студентима био је и Јанко, син Алексе Вукомановића, синовца кнегиње Љубице, и Мине Караџић. Вуков унук се од 1875. школовао у чувеном Пажеском корпусу захваљујући стипендији петроградског одељења Словенског добротворног комитета. Јанку је као јединцу остављено на вољу хоће ли се упутити у Србију или не, али је по мајчином савету дошао и то у пратњи свог ујака Димитрија Караџића, који је уз Мину, био једино дете Вука и Ане Краус које је надживело оца и доживело зрело доба.

Димитрије Караџић је од малена био склон природним и техничким наукама, па је завршио Војну инжењерску академију у Клостенбруку у близини Знојма, једну од најбољих школа те врсте у ондашњој Европи. Димитрије је по завршетку школовања 1855. у Србији добио чин потпоручника, а затим је, као стипендиста српске владе, послат на специјализацију у Берлин, у одред гардијских пионира, а касније и у Антверпен. Већ у Берлину, Димитрије је показао склоности према коцкању и опијању и ове слабости су обележиле остатак његове каријере и живота његове породице. Иако веома храбар војник (командовао је 1862. после догађаја на Чукур чесми у борбама на најистуренојој барикади према турском утврђењу), и способан инжењерски официр, Димитрије је, после неколико јавних инцидената чији су узрок била његова пијанства, 1865. изгубио место предавача у београдској Артиљеријској школи, да би нешто касније, децембра 1867, пошто је на картама у року од неколико дана потрошио мираз веренице Љубице, ћерке панчевачког трговца Јована Крестића, био је присиљен да поднесе оставку. Крестић је затражио пријем код кнеза Михаила Обреновића и затражио раскид веридбе, а кнез, који је држао до угледа младе српске војске, захтевао је од Димитрија оставку. Пошто је одавно раскрчмио имовину у Србији, Димитрије је отишао у Русију где је, као Вуков син, постао царски официр.

Када су Јанко и Димитрије 1876. као добровољци стигли у Србију, кнез Милан Обреновић је Димтрија унапредио у потпуковника. Ипак, Димитрије се поново одао пијанчењу, а показао је и стару црту недисциплинованости. Новинар Пера Тодоровић, касније један од првака Пашићеве Народне радикалне странке, оставио је не претерано ласкав опис Вуковог сина у свом „Дневнику једног добровољца“. Иако свакако претеран (Димитрије Караџић је у оно време имао свега четрдесет година), Тодоровићев опис делује сурово реалистичан.

Не знам како је стајало са г. Караџићевим срцем, али ноге су се поводиле. Поред њега, као сенка ишао је његов нећак. Блед као крпа са полуотвореним устима и са неким болним ужасом на лицу. Овај накресани старац и ово престрављено дете! Обојици као да није било место овде.

Кнез Милан је 1877. одликовао Јанка Вукомановића колајном за храброст који се након тога вратио у Петроград. Ту је ступио као подофицир у Самарски пук са правом да настави школовање за официра. Мина је била пресрећна због даљих могућности за напредовање које су се указале њеном сину јединцу. Поред тога, рат се за Кнежевину Србију окончао повољно. Димитрије је са руском војском послат у Видин где је провео десет наредних месеци. Руске трупе требале су да гарантују спровођење Санстефанског мира.

На крају, пролеће 1878. донело је Вуковим потомцима неочекивано трагичан обрт ситуације. Јанко је још 24. марта писао мајци да ће доћи у Беч да је посети захваљујући новцу који му је ујак послао из Видина. Већ 3. јуна 1878. Мина је добила кратку поруку од извесног Остојића, Јанковог колеге са студија, да је њен син мртав. Званични допис који је стигао два месеца доцније говори да је Јанко преминуо као и његов отац од галопирајуће туберкулозе. Иако је једном од другова предао све своје ствари, што показује да је био свестан да умире, Јанко је по некима страдао у двобоју, играјући једну врсту руског рулета.

Што се Димитрија Караџића тиче, он је живео у Русији све до смрти 21. новембра 1883. године. Изгледа да начин живота није мењао, а умро је пошто је у јесен 1883. оболео од туберкулозе са симптомима рака. Његове личне ствари продате су на лицитацији, а неких 200 рубаља од преостале имовине послато је његовој брижној и усамљеној сестри у Беч.

Литература

Ј. Шаулић, Вук и породица, Београд 1978, стр. 294-309 et passim.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported