Детињство и ренесанса

Промене у схватању значаја појединца водиле су променама у схватању детета. Средњовековна уметничка дела углавном приказују дете као малог човека, без јасне диференцијације овог животног доба. Откривање детета текло је споро а као прекретница у уметничкој перцепцији детета сматра се дело фра Анђелика насликано на зиду манастира Светог Марка у Фиренци где Мадона на коленима држи дете Исуса у наручју. Повезанe са променама у друштву, уметности и религиозности промене у схватању детета и детињства текле су споро, углавном захватајући више друштвене слојеве, али су временом постајале све приметније, па су тако чиниле једну од битних особености ране модерне европске историје.


**Карло Кривели**, Благовести са светим Емидијем, 1486. година. Према речима Жана Делимоа, девојчица уз леву ивицу слике, најмањи лик на слици, симболише стидљиво ступање детињства на историјску сцену ране модерне Европе.
Карло Кривели, Благовести са светим Емидијем, 1486. година. Према речима Жана Делимоа, девојчица уз леву ивицу слике, најмањи лик на слици, симболише стидљиво ступање детињства на историјску сцену ране модерне Европе.

Извођач: Ана Здравковић. >>>

Успон маријанског култа и промена односа према телесности водили су уметничком преиспитивању детета Исуса у западној уметности. Код фра Анђелика и Јан Ван Ајка дете Исус није приказано наго али већ крајем 15. и почетком 16. века уметничко приказивање нагог људског тела било је присутно и у овој уметничкој композицији. Ренесансни уметници су преко ових религиозних сцена откривали детињство. Они се нису задржавали само на овој сцени већ су на сличан начин приказивани и рађање Девице Марије, детињство Јована Крститеља или синова светаца. Приче о деци множиле су се у легендама и збиркама побожних прича, какве су Богородичина чуда. Дете се лагано померало из сфере религиозне уметности. Детињство као посебно животно доба тек је чекало своју афирмацију, која је зависила претежно од економских услова. Највећи део популације није имао никаквих услова да већу пажњу посвети својој деци. Томас Плетер (1499—1582), хуманиста из Базела, оставио је у једном свом спису сведочанство са каквим се све тешкоћама његова мајка сусретала приликом подизања своје деце. Сурови животни услови чинили су суровијим и породичне односе па тако Мартин Лутер, немачки реформатор из 16. века, бележи да га је мајка често тукла без икаквог повода. Економске и друштвене силе су, како наводи Жан Делимо, гурале дете у прочељe друштене сцене. Деца имућних родитеља тек од 17. века редовно почињу да носе одећу различиту од одраслих, што је значајан корак њихове друштвене диференцијације, али са друге стране та промена није обухватила највећи број деце. Тако Бројгелова слика Дечје игре (1560), приказује анонимну гомилу, једну од омиљених Бројгелових тема, која се на тргу забавља обручем и чигром док се многи међусобно туку. Ни према начину одевања, ни према лицима, немогуће је са сигурношћу одгонетнути да ли су на овој слици приказана деца или одрасли. Лик сиромашног детета дуго неће привлачити пажњу уметника док деца богатих родитеља ту пажњу имају већ од 15. века. Тако су у Триптиху Портинари Хуга Ван дер Гоеса деца приказана поред мајке и оца банкара.

У 15. и 16. веку велике промене доживљава породица која има могућност остваривања интимнијег приватног живота него што је то било могуће у ранијим вековима. Ово се одразило и на иконографију породице, па су слике жена а затим и деце преплавиле у великом броју календаре, молитвенике и разне друге зборнике на маргинама уметничког стварања. Све је веће занимање за децу: они се називају надом Цркве а у 16. веку написан је велики број катихизиса посвећених верском одгоју најмлађих. Почев од 15. века широм западне Европе оснивају се дечији црквени хорови. Та деца из хора се на тај начин издвајају из масе верника и постају битан део мисе. Велики број сведочанстава из 16. века показује да се мењао и однос према смрти детета. Пре 16. века мало је погребних слика на којима је приказано дете да би их временом било све више. У музеју у Ганду два сачувана крила триптиха који је насликао Жерар Хоренбут приказују Лиевина ван Потелберга, саветника-порезника Карла Петог, његову жену и петоро деце од којих је четворо умрло у детињству што означава присуство крстића у склопљеним рукама. Ова и слична уметничка дела указивала су на промену односа према детету и детињству а до времена Луја XIV породичне слике се све чешће организују око детета које се смешта у средиште слике.

Литература

Жан Делимо, Цивилизација ренесансе, Нови Сад — Сремски Карловци 2007.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported