Витешки ред Змаја или Ordo Dragonis основан је 12. децембра 1408. године, а међу оснивачима поред угарског краља Жигмунда Луксембрушког и његове супруге Барбаре налазила су се и двадесет два најугледнија властелина из Угарске и њој суседних земаља. Ред је наводно створен с циљем да се поведе борба против шизматика и јеретика. Како су присталице Џона Виклифа биле сувише малобројне, а Јан Хус још није отпочео ширење свог учења, једини шизматици против којих је борба била могућа били су православни хришћани. Ипак као први на списку чланова реда налази се српски деспот Стефан Лазаревић што отвара питања о мотивима његовог приступања, али и о томе какав је заправо стварни смисао имало оснивање и деловање Змајевог реда у ширим политичком околностима првe половине 15. века.
Извођач: Слађана Братић. >>> |
Након битке код Никопоља у којој је као османски вазал учествовао и кнез Стефан Лазаревић дошло је до промена у угарској политици на њеним јужним границама. Наиме, до тада изразито офанзивна са смелим замислима и понета крсташким ентузијазмом она је након катастрофалног пораза код Никопоља почела да тражи савезнике на својим границама и да постаје све дефанзивнија. Крајем 1403. или почетком 1404. године дошло је до помирења између угарског краља и српског деспота. Угарски краљ постао је сизерен српског деспота а Стефан Лазаревић је добио и Мачву са Београдом. Тиме он није постао само Жигмундов вазал већ и угарски магнат који је у том својству био обавезан да учествује раду Сабора. Вероватно је тада увршћен и међу бароне угарског краљевства па је добио право да нoси титулу magnificus. У то време напети политички односи у Угарској довели су до груписања магната у међусобно супростављене скупине. Група магната окупљених око палатина Угарске Николе II Горјанског (1403—1433) била је чврсто повезана родбинским везама и заједничким политичким интересима и подржавала је краља Жигмунда на положају угарског краља. Из ове групе настао је Змајев ред. Горјански је пре 1389. године био ожењен кћерком кнеза Лазара, Теодором, па је посредовао у измирењу кнеза Лазара са Угарском пред Косовску битку. Теодора вероватно није дуго живела јер се већ 1403. године Горјански појављује као супруг Ане, ћерке грофа Хермана Цељског, која је била сестра краљице Барбаре. Цељски су тако добили изузетан положај јер је Херман био истовремено таст и угарског краља и угарског палатина а 1408. године чланови Змајевог реда истовремено су постали и отац и син Цељски, Херман и Фридрих. Осим родбинских веза будуће чланове Змајевог реда везивали су и истоветни политички интереси усмерени ка задржавању највећих положаја у Угарској у оквирима властитих породица.
У другој половини 14. века основан је велики број витешких редова. За разлику од ранијих времена када су они били оснивани као монашки витешки редови а под утицајем крсташких ратова, редови из друге половине 14. сa почетка 15. века били су елитистичке организације најугледније властеле која се на тај начин окупљала да би заштитила властите политичке интересе. Главни интерес краља Жигмунда била је одбрана Угарске. Једна од мера учвршћивања одбране било је и формирање Реда, заправо политичког савеза, угарских и страних магната који су имали поседе на границама Угарске ка Немачкој, преко Србије и Ердеља до Галиције. Чланови Змајевог реда су потписивали оснивачку повељу оним редом који је истовремено одражавао унутрашњу хијерархијску структуру реда али и значај појединих области за одбрану Угарске. Зато се на првом месту налазио деспот Стефан Лазаревић, потом грофови Цељски, јер је Херман Цељски био бан Хрватске и Славоније, затим ердељске војводе, мачвански бан, тамишки жупан, северински бан, крбавски грофови и други магнати који су држали теритoрије ка јужним и југоисточним границама Угарске. Већ 1409. у ред је примљен и Хрвоје Вукчић Хрватинић, а 1431. и влашки претендент Влад II Цепеш, који је вероватно због чланства у реду и прозван Дракул.
Солидарност чланова реда требало је да буде основни механизам његовог деловања. Већ 1409. ово начело је опробано и у пракси када је Вук Лазаревић напао деспота Стефана уз помоћ Турака. Стефану Лазаревићу су тада у помоћ притекли краљ Жигмунд са члановима Реда, Филипом де Сколарисом и Јованом Маратијем. Иако није донео никакве практичне резултате показао је начин функционисања Жигмундовог одбрамбреног система. Делатност Реда се може пратити само кроз делатност појединих чланова јер протоколи Реда, ако су и постојали, нису сачувани. Саветодавна помоћ и учествовање у јавним свечаностима биле су једне од основних обавеза према владару, а деспот Стефан их је доследно извршавао. Он је пратио краља Жигмунда на преговорима са пољским краљем Владиславом (1412) и литванским војводом Витолдом (1423. у Кежмарку). Стефанови витезови су такође учествовали у витешким турнирима па је познато да је један од њих 1412. године добио победнички венац. Неки други деспотови одласци у Угарску не могу се са извесношћу повезати са деловањем Змајевог реда, али се претпоставља да су и они имали сличан карактер. Деспот Стефан ревносно је испуњавао и обавезу да пружа војну помоћ угарском краљу, па је 1421. године један одред српске војске учествовао у неуспелом крсташком походу против хусита. Чланство у Реду доносило је и неке привилегије, попут права да се известан број личности произведе у витезове Реда, а познато је да је деспот Стефан ово право и користио. Сматра се да је деспот Стефан користио и обележја Реда у виду хералдичких симбола, али како је изгледао његов грб и да ли су у њега били укључени симболи Реда није познато.
Чланови Реда су такође имали и одређен начин понашања, одевања и обавезу давања милостиње. Поред симбола змаја који се носио око врата, чланови реда носили су плави плашт од сомота са златном инсурекцијом пламеног крста у коме је била исписана девиза реда. Симболи реда налазили су се и на другим одличјима витешког сталежа, на пример мачевима. Миодраг Пурковић сматра да је у вези са правилима понашања чланова Реда и наглашено деспотово милосрђе. Једини предмети са ознакама Реда пронађени на територији Српске деспотовине су делови оплате каљаве пећи из Београда на којој је приказан змај. Иако је број налаза скроман, а деловање Реда тешко докучиво због малобројних извора, несумњив је његов велики значај у политици деспота Стефана и српској историји с почетка 15. века.
Литература
М. Антоновић, Деспот Стефан Лазаревић и Змајев ред, Историјски гласник 1—2 (1990—1992), 15—23.
М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.