Да ли се Цариград предао?

Када је султан Селим (1512—1520) хтео да од хришћана у свом царству одузме све цркве, патријарх Теолепт је успео да пронађе тројицу јаничара који су сведочили да су као чланови гарде султана Мехмеда Освајача присуствовали чину предаје неких цариградских четврти и да су због тога цркве у овим четвртима биле поштеђене. Селим је прихватио ово сведочанство и чак је дозволио да се поново отвори неколико цркава чија имена нису позната. Питање цариградских цркава отвaрено је и за време Сулејмана Величанственог, Селимовог наследника, и тада је прихваћена слична аргументација. Ипак, овакав приказ догађаја који је изградила османска и хришћанска традиција изазивао је недоумице још у османско време…


Пад Цариграда 1453. године, насликано крајем 15. века.
Пад Цариграда 1453. године, насликано крајем 15. века.

Извођач: Ана Здравковић. >>>

Године 1537. за време владавине Сулејмана Величанственог поставило се питање које ће хришћанске богомоље у Цариграду бити активне и тада се цариградски патријарх Јеремија I позвао на одлуку султана Селима. Сулејман се консултовао са шеихом, који је у исламском свету сматран највишим правним ауторитетом, а овај је изјавио да је, колико му је познато, град под власт Османлија дошао након опсаде. Наиме, муслиманска војна пракса правила је битну разлику између града који би се добровољно предао и оног који би пао након опсаде. У другом случају становници града који је трпео опсаду нису могли да задрже своје храмове и да уживају она права која би имали да су добровољно постали султанови поданици. Султан Селим јесте прихватио сведочанство остарелих јаничара, али су слични наводи присутни и у другим делима. Димитрије Кантемир је крајем 17. века написао историју Османског царства и то углавном користећи се турским изворима, иако је ретко експлицитно наводио одакле је црпео податке. Он је у књизи изнео тврдњу да је Цариград заправо капитулирао али да хришћани у граду нису схватили ситуацију па су напали султана и његову пратњу када су улазили у град. Разбеснели Турци су онда похитали на бедеме и освојили град. Због ове половичне капитулације султан је одлучио да хришћани могу да задрже цркве смо у једној половини града. У питању је, како се наводи, део града од Аксараја (Форума бика) до бедема. Ова прича очигледно представља у традицији изграђено објашњење зашто су неке цркве очуване. Кантемир наводи да му је извор неки турски историчар, али ова приповест се налазила већ у делу Historia Patriarchica које је настало један век раније.

Иако се овакав опис догађаја какав доносе Кантемир и његов нешто старији савременик Хусеин Хезарфен може одбацити као неверодостојан и као легенда настала са циљем да објасни потоњу цариградску реалност, Стивен Рансиман сматра да забележено сведочанство јаничара не треба у потпуности одбацити. Број становника Цариграда у 15. веку био је много мањи него у претходним периодима византијске историје па је он више личио на скупину мањих насеља него на један густо насељен град. Посебна насеља могла су (а за нека се са сигурношћу зна да су била) опасана посебним зидинама. Четврт Петион је дуго пре опсаде имала сопствене, посебне, бедеме. Нека од ових појединачних насеља могла су се, након пропасти главне одбране, одлучити на предају како је сваки отпор постао излишан. Неки каснији докази упућују на овакву могућност. Евлија Челебија је у 17. веку забележио да се неки рибари у Петриону називају потомцима Грка који су Мехмеду отворили капије Петриона и да су они на основу овог чина њихових предака ослобођени свих дажбина. Енгелски путописац Џемс Деловеј је у 18. веку забележио предање о томе како су неки опсађени, док је цар Константин бранио Капију светог Романа, из очајања или страха отворили освајачима капије Фанара. Распоред цркава које су се сачувале са само једним изузетком указује да се све налазе у четвртима Фанар или Псаматија која се налазила на југозападним падинама града. Султан Мехмед је освајањем Цариграда хтео да се афирмише и као грчки цар што можда објашњава и судбину Цркве Светих Апостола која је била друга по величини у граду. Ова црква је неколико дана по паду града додељена патријарху, али ју је он касније добровољно напустио.

Литература

Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Београд 2009.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported