Често појављивање лика Арапина у српској народној епици постављало је пред њене тумаче бројне недоумице. Арапин је симбол нечег туђег и стални противник српских јунака, најчешће Марка Краљевића. После Турака, Арапи су најзаступљенији од свих Србима страних народа. Предлагано је неколико теорија које су за циљ имале да објасне појаву овог народа у српској епици: према једној Арапи су заменили паганска божанства али она не указује зашто је баш њима припало овакво место, друга указује на стално присуство Арапа и црнаца у османској војсци док трећа истиче да појава Арапа може да уакзује на остатке сећања на древне историјске догађаје, односно на додире између Јужних Словена и Арапа у првим вековима словенске историје на Балканском полуострву.
Владислав Тителбах, Краљевић Марко и Муса Кесеџија, уље на палтну, око 1900, Народни музеј у Кикинди; Епски сиже ове песме послужиће у 19. веку као основа за песму Анђелка Вуковића у којој је опевао свој двобој са једним Турчином апстрахујући све појединости како би се уклопио у епску поетику. Слични поступци одређивали су сложени однос између епског и историјског у народним песмама. |
Извођач: Славица Прпа. >>> |
Руски слависта М. Халански први је изнео идеју да помен Арапа у српској народној епици представља остатак историјског памћења односа са Арапима у раном средњем веку а ову тезу додатно је разрадио и документовао српски арабиста Раде Божовић. У периоду арапске експанзије било је сијасет прилика за контакте и међусобне утицаје између два народа. Арапски продори на територију Византијског царства и Западне Европе текли су током дугог историјског периода у великом броју праваца и практично су оставили утицаја на све европске народе. У поезији многих европских народа сукоби са Арапима представљали су важну, или чак средишњу, тему. Романски еп највише говори о сукобима између хришћана и Арапа. То је средишња тема за два најпознатија романска епа — француску Песму и Роланду и шпанску Песму о Сиду. Словени су се са Арапима могли сусрести на неколико праваца њиховог продора: територије на јадранској обали и у непосредном залеђу које су насељавали Словени биле су мета честих арапских напада а са друге стране како би повећала своју одбрамбрену моћ према Арапима Византија је вршила планска и масовна пресељавања словенског становништва у Малу Азију о чему сведочи и име града Гордосервона. Арапи су почетком 10. века опседали безуспешно Солун а у више наврата су одводили словенско робље о чему постоји већи број сведочанстава.
Сматра се да ова сведочанства о словенско-арапским, па и о српско-арапским контактима, пружају историјску основу уз помоћ које је могуће објаснити често појављивање Арапа у народној поезији. Тиме је могуће разјаснити откуд Марко Краљевић у арапској покрајини, или у заточеништву арапског краља. Песма такође доноси далек одјек опсаде Солуна где Арапину нико не сме да изађе на мегдан осим Боланог Дојчина, за кога се сматра да као епска личност потиче из ранијих, предтурских времена. Историчар књижевности Јован Деретић напомиње да су песме које певају о Арапима временом вероватно биле контаминиране личностима из познијег периода (Марко Краљевић, браћа Јакшићи и сл). Такође долазило је до промена у именима (уместо Константинопоља Стамбол, уместо византијског цара османски султан). У најпознатијом песми где се спомиње Арапин, Марко Краљевић и Арапин, ова терминолошка промена није конзистентно извршена. У варијанти песме коју је записао Сима Милутиновић Сарајлија (за разлику од Вукове редакције) град се и даље назива Стамбол, али ту столује цар Константин, а Маркова штићеница није Туркиња ђевојка већ мјезимица цара Константина. Константин као Марков господар јавља се и у верзији забележеној у западној Бугарској, у околини града Радомира. Како се налази под дубоким наслагама епског стваралаштва исторично језгро не пружа могућност за јасну реконструкцију било ког конкретног историјског догађаја али пружа значајна историјско-културна сазнања. Наиме мотив Арапина у епској поезији указује на начин формирања епске песме и способност традиције да пренесе одјеке временски и просторно веома далеких догађаја, додуше често врло немушто и противречно.
Литература
Ј. Деретић, Српска народна епика, Београд 2000.