Неутрална влада Владана Ђорђевића (1897—1900) имала је као важан део своје агенде бригу од развоју војске, односно њену модернизацију. Тежња да се држава оспособи за реаговање у случају спољнополитичких заплета (као што је била Критска криза 1897. године и Грчко—турски рат који је из ње проистекао) изискивала је велика средства за опремање војске. Једна од кључних личности у овом процесу био је екс—краљ Милан, који је стао на чело Команде Активне војске. Изузетна околност да се некадашњи монарх нађе на челу Команде активне војске изискивала је да се за њега осмисли и одговарајући чин…
 |
| Краљ Милан Обреновић као командант Активне војске, фотографија је дело Марка Стојановића (1844—1923), адвоката, гувернера Народне банке и истакнутог фотографа-аматера, први пут изложена на првој изложби Аматерских фотографских снимака у Краљевини Србији одржаној на први дан Духова 20. маја (по старом календару) 1901. године у Градској Касини. |
| Извођач: Александар Милић. >>> |
Током 1896. и 1897. краљ Александар Обреновић је покушавао да извршну власт формира ослањајући се на све три партије. Због изразите радикалске надмоћи тако нешто није било могуће па се ипак определио да формира неутралну владу. Нови кабинет краљ је образовао не по партијској припадности него у односу на поверење према појединим личностима. Како Сузана Рајић истиче одабир личности из различитих партија које би обједињавао монарх био је резултат угедања на ондашње политичке токове у Европи, односно на јачање деснице уз строжи централизам.
У Бечу су се 17. октобра 1897. године сусрели Владан Ђорђевић, краљ Александар и његов отац краљ Милан. Већ тада Ђорђевић је пристао да формира владу али тек су у Београду донета коначна решења о кадровским питањима у појединим ресорима. Програм своје будуће владе Ђорђевић је изнео у Бечу 17. октобра. Краљ је начелно прихватио овај програм па је он 22. октобра преточен у писмо којим се краљ обратио председнику Владе и прописао му план рада. Већ сутрадан програм је објављен у ванредном издању званичног гласила Српске новине а његову окосницу чиниле су три главне тачке: опорављање крхких државних финансија, јачање војске и реорганизација администрације уз искорењивање корупције.
Краљ Милан био је кључна личност војне реформе. Чак ни они који нису са симпатијама гледали краља Милана нису порицали да је са приљежношћу приступио војним пословима и да је много урадио за напредак војске. Руски посланик Жадовски тако је забележио да он показује грозничаву војничку радиност и војнички дух. Већ по повратку у земљу могло се наслутити да ће Милан заузети положај на челу војске. Он је и раније инсистирао на јединству војске и династије и сматрао је да се та веза може најбоље остварити оснивањем једне краљеве војне канцеларије. Команда Активне војске није била новина у српској војној пракси — заправо она је раније била формирана у два наврата 1883. и 1886. године а укинута је годину дана касније. Дана 11. јануара 1898. (5. децембра 1897. по старом календару) краљ Александар потписао је два указа којима је установљена Команда Активне војске која је требала да почне са радом на Светог Саву наредне године (заправо касније у јануару по грегоријанском календару) а краљ Милан постављен за њеног команданта. Команда Активне војске била је највиши орган у војсци, односно како Милић Милићевић бележи команда над командама. Формално Команда Активне војске била је подређена министру војном а овај опет монарху као врховном команданту. Међу овим трима личностима краљ Милан имао је највиши, генералски чин, министар војни чин пуковника а обојица су били потчињени врховном команданту са чином потпоручника. Убрзо је министарство војно гурнуто у други план а оснивање Команде је практично суспензовало и Главни генералштаб. Улога Главног генералштаба опала је толикој мери да је генерал Јован Мишковић радије прихватио да буде пензионисан него да обавља дужност начелника Главног генералштаба. Команда је преузимала временом све веће ингеренције у војсци а само захваљујући краљу Александру и председнику владе Ђорђевићу њене надлежности нису се протегле и на неке цивилне секторе.
У оквиру структуралних реформи војске било је и увођење нових чинова. Заправо у овом периоду уведен је као најнижи официрски чин, чин заставника а као највиши чин армијског генерала. На седници Народне скупштине посланик Илија Стојановић је наглашавао потребу за увођењем чина армијског генерала. То не би био велики трошак јер би Србија тада имала само једну личност са овим чином, а касније две или три. Одлуку Скупштине потврдио је краљ Александар 24. јануара 1900. године а два дана касније, на Савиндан, нови чин је додељен краљевом оцу због заслуга на извођењу двогодишње реформе. И пре повратка у Србију краљ Милан је имао намеру да свој положај уздигне новим чином. Ипак он није планирао да то буде чин армијског генерала већ врховног вожда. Због тога је већ у лето 1897. писао Стојану Новаковићу питајући га да ли је ико осим Карађорђа Петровића носио ову титулу. Новаковић је одговорио одречно јер није тада знао да је ову титулу једно време носио и Милош Обреновић, предводник Другог српског устанка и родоначелник Обреновића. Због тога краљ Милан није желео да понесе чин који се везивао за предводника Првог устанка и родоначелника супростављење династије.
За чин армијског генерала била је предвиђена основица плате од 12.500 динара, која је била приближна министарској плати. Обележја која су красила армијског генерала била су унеколико другачија него обележја других генерала. Уместо беле, на капи се налазила тробојна перјаница а на еполетама се налазио двоглави орао. Разлог за постојање овог чина нестао је са одласком краља Милана из земље 1900. године. Наследник краља Милана на месту команданта Активне војске генерал Михаило Срећковић није понео овај чин а он није био ни предвиђен новим Законом о устројству војске из 1901. године. Уместо њега као чин више од генералског уведен је војводски чин. Предвиђено је да се он додељује само за изузетне ратне заслуге, па је њега први понео Радомир Путник након извојеване победе у Кумановској бици 1912. године.
Литература
Радош Љушић, Вожд Карађорђе. Биографија, Београд 2002.
Милић Милићевић, Реформе војске Србије (1897—1900), Београд 2002.
Сузана Рајић, Александар Обреновић. Владар на прелазу векова. Сукобљени светови, Београд 2011.