Черчил и сингапурски топови

Винстон Черчил, британски премијер, описао је овај догађај у четвртом тому својих шестотомних мемоара о Другом светском рату, као „најгору катастрофу и највећу капутулацију у британској историји“. Черчилов лекар, лорд Моран, забележио је касније како је Черчил овај догађај доживео као обечашћење. „Оставио је ожељак на његовој души. Једне вечери, месецима касније, када је седео у купатилу обмотан пешкиром, прекинуо је брисање и туробно се загледао у под. 'Не могу да преболим Сингапур'', тужно је рекао“.


**Обалски топ у Сингапуру**, калибра 15 инча, 8. децембар 1941, фотографија из колекције Империјалног ратног музеја
Обалски топ у Сингапуру, калибра 15 инча, 8. децембар 1941, фотографија из колекције Империјалног ратног музеја

Међу описима дешавања из периода брзе јапанске експанзије на Далеком истоку – напада и освајања америчких база и база и поседа европских колонијалних сила пад Сингапура, моћне британске тврђаве на стратешки важној позицији, у фебруару 1942, заузима посебно истакнуто место.

Винстон Черчил, британски премијер, описао је овај догађај у четвртом тому својих шестотомних мемоара о Другом светском рату, као „најгору катастрофу и највећу капутулацију у британској историји“. Черчилов лекар, лорд Моран, забележио је касније како је Черчил овај догађај доживео као обечашћење. „Оставио је ожељак на његовој души. Једне вечери, месецима касније, када је седео у купатилу обмотан пешкиром, прекинуо је брисање и туробно се загледао у под. 'Не могу да преболим Сингапур'', тужно је рекао“.

Сингапур је био једна од најмоћнијих утврда Британске Империје, на стратешки важној поморској рути, код сужења Малајског пролаза који је веза између Индијског океана и Јужнокинеског мора. Сингапур се налази на острву који је уским пролазом одвојен од малајског копна. Због стратешке важности уложена су пре Другог светског рата велика средства у стварање моћне фортификације са снажном артиљеријом која је требало да одврати сваког потенцијалног нападача.

У разматрањима ове битке из фебруара 1942. године, велика пажња се посвећује наводној мањкавости тврђавске артиљерије – према широко прихваћеном гледишту топови су били тако конструисани да су могли да дејствују искључиво према мору. Но, како је јапански напад изведен са севера, преко уског пролаза Јахоре, били су потпуно неупотребљиви. Ипак, три од пет ових најтежих топова калибра петнаест инча (38,1 центиметар) могли су да се усмеравају под пуним углом од 360 степени. Они су дејствовали против јапанских нападача али без знатнијег ефекта.

У Черчиловим мемоарима је недвосмислено назначено како су ова оруђа дејствовала против јапанских снага. Међутим, Черчил је у овом делу изнео оштру критику саме фортификације. Према његовим речима, није постојала стална утврда са северне стране и како, чак и пошто су се Јапанци утврдили у Индокини, нису учињени напори да се ојачају копнене фортификације.

После рата Винстон Черчил је записао да је требало да зна да ствари не стоје добро. „Требало је да знам. Моје саветници требало је да знају и требало је да ми кажу, и требало је да питам“. Но, сама могућност да Сингапур не располаже одговарајућом копненом одбраном чинила му се, како је писао, као да је „бојни брод поринут без дна“.

Историчар Кристофер Бел наводи да је ситуација са овом утврдом проистекла из кратковидог планирања још из раних 20–их година 20. века када је донета одлука да се изгради тамошња поморска база. Због тешког терена у Малаји, густе џунгле и слабих путева веровало се да је напад копненим путем са севера готово немогуће извести.

Черчил је од почетка био упућен у ове проблеме. Као канцелар благајне (министар финансија) између 1924. и 1929. године био је заинтересован за развој ове поморске базе. Био је, како Хил истиче, један од неколицине који је изразио сумњу у нерањивост Сингапура на копнени напад. Рекао је у јануару 1925. године како се може очекивати да Јапанци развију опсежан план искрцавања на копно одакле би онда извели напад на Сингапур. „Можда ће бити кадри да конструишу тенкове или друге механичке скаламерије уз помоћ којих ће моћи да довуку топове кроз шуму“. Током расправе Подкомитета за Сингапур из 1925. године, Рудолф Ламбарт који је тада обављао дужност начелника Империјалног генералштаба (енглески Chief of the Imperial General Staff) инсистирао је на томе да је масивнији напад са копна – немогућ.

Начин на који ће бити изведана одбрана с морске стране такође је био тема оштрих размимоилажења. Војска и морнарица су хтеле да се одбрана врши помоћу великих обалских топова. Краљевско ваздухопловство је, с друге стране, заговарало да се одбрана Сингапура повери авијацији. Овај предлог имао је две предности: прво, авиони су били јефтинији и друго, они нису ни морали да буду стационирани у време када не постоји непосредна непријатељска претња. Черчилу је ова могућност била привлачна, не најмање због тога што је доносила уштеду у војним трошковима.

Идеја да тврђави прети само поморска опсада коначно је одбачена 1936–1937. године. Тада је генерал Вилијам Доби (William Dobbie), запаведник британских снага у Малаји, покренуо истрагу која је показала да постоји могућност да Јапан искрца замашне санге у Малаји. Отуда би оне могле да наступају ка југу до уског пролаза између малајског копна и острва на коме се налази Сингапур.

Због овог сазнања током наредних година потпуно су преиначени одбрамбени планови. Они су узели у обзир да се сигурност базе може обезбедити само уколико се јапанске снаге задрже што даље на северу. Било је потребно бранити целу Малају што је захтевало далеко веће војне и ваздухопловне снаге од раније планиране одбране тврђаве.

Од почетка рата у Европи септембра 1939. године низали су се порази и узмицања за британске снаге. Француски пораз и улазак Италије у рат, чиме је отворено Северноафричко ратиште, растегли су до крајњих граница британске војне, поморске и ваздухопловне ресурсе. Черчил је веровао како су мале шансе да Јапан ризикује рат са Великом Британијом и Сједињеним Америчким Државама на Далеком истоку али је, и када је рат са Јапаном постајао све изгледнији, одбијао да појача сингапурску одбрану.

Међутим, лондонски начелник генералштаба је био обавезан према ранијим плановима да одржи читаву Малају. у Сингапуру команда се припремала да се супротстави Јапанцима далеко на северу па нису уложени готово никакви напори да се појача локална одбрана. Супротно томе, почетком 1941. војни заповедници су своје планове усмерили још даље ка северу, страхујући да је најозбиљнија претња јапански напад на неутрални Сијам (данашњи Тајланд). Ту би Јапанци могли да оформе ваздухопловне и копнене базе одакле би кренули у напад на Малају.

Британци су стога осмислили превентивни напад. У питању је била Операција Матадор. Према овој замисли британске снаге требало је да запоседну земљоуз Кра, најужи део Малајској полуострва на југу Тајланда, чим запазе да јапанске инвазионе снаге прелазе Јужнокинеско море. Черчил је дао сагласност на овај план у априлу 1941. Он је поручио генералу Измеју да у принцупу нема шта да приговори на то да је потребно припремити планове како би се запосео истурени положај на северу. Указао је да ипак не треба везати превелике снаге у овом подручју. Забележио је како се према Операцији Матадор неће „бранити Сингапур у Сингапуру, већ са скоро петсто миља удаљености“.

Но, ова операција никада није предузета. Британске снаге опазиле су јапански конвој 6. децембра 1941. године али нису знали која је његово крајње одредиште. Претпостављало се да је можда реч о блефу или покушају да се Британци испровоцирају да нападну неутралну државу. Због овог оклевања Британци убрзо нису имали никакве шансе да запоседну земљоуз Кра и да се ту бране од јапанског напада.

Јапански напад је од самог почетка био веома енергичан. До половине јануара било је недвосмислено јасно како ће Британци бити потиснути са Малајског полуострва. Черчил је захтевао одсудну одбрану Сингапурске тврђаве. „Желим да вам буде потпуно јасно, да очекујем да се брани сваки инч територије, да се и најмањи комад одбрамбеног материјала разнесе у парампарчад како не би пао у руке непријатељу и да се ни не помишља на предају пре дуге борбе међу рушевинама града Сингапура“, писао је генералу Вејвелу. Међутим, овај његов вапај није имао знатнијег утицаја на ток дешавања — британске снаге предале су се безусловно 15. фебруара 1942. године.

Генерал Хенри Повнел (Henry Pownall) који је био део штаба генерала Арчибалда Вејвела током битке за Сингапур и који је после рата био члан Черчиловог истраживачког тима приликом писања његових мемоара покушавао је да изложи 1948. године разлоге који су довели до релативно брзог пада Сингапура.

Међутим, Черчилу су ови разлози остали неуверљиви – „свестан сам различитих разлога којима се објашњава овај неуспех: презаузетост трупа обуком и градњом одбране у Северној Малаји; недостатак цивилне радне снаге; предратна финансијска ограничења и централизована контрола Ратне канцеларије; чињеница да је улога Армије била да заштити поморску базу, смештену на северној обали острва и да је стога њена дужност била да се бори испред те обале а не дуж ње. Не сматрам ове разлоге ваљаним. Одбрана је требало да буде изграђена“.

Како бележи Кристофер Бел, „пад Сингапура био је тако тежак шок 1942. године да су његове [Черчилове] реакције на Повнелово објашњење биле више емотивне него разборите“.

Озлојеђеност због шокатног пораза из 1942. није ишчезла ни у годинама након победоносног окончања рата.

Литература

Christopher M. Bell, Churchill and the Guns of Singapore, 1941-42: Facing the Wrong Way?, The Churchil Project, Hillsdale College, 25. јун 2019, приступљено 30. јуна 2019.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported