Богумили у Београду у 15. веку

У спису „Сказаније о писменех“, односно у преводу Миодрага Петровића, „Казивање о писменима“, првом спису који је написао на територији средњовековне Србије, Константин Филозоф користи термин „бабуни“ који се у средњовековној српској књижевности обично користио да означи припаднике средњовековне хришћанске секте са дуалистичким схватањима света, познате такође и под именима „патарени“ или „богумили“. Овај појам је изазвао доста забуна међу истраживачима проучаваоцима Константиновог дела с обзиром да Константин овим појмом није означавао неоманихејске јеретике, већ и римокатолике, што је наравно, довело и до потпуно погрешних тумачења карактера Константиновог дела.


Археолошке ископине **Митрополијског двора** у Београду из 15. века савремен изглед.
Археолошке ископине Митрополијског двора у Београду из 15. века савремен изглед.

Константин Костенички, због своје учености назван Филозоф, написао је у Београду у трећој деценији 15. века теолошко-филолошку расправу Сказанија о писменима у којој дискутује о ортографским и теолошким питањима. У овом спису он помиње бабуне, појам који се обично везује за јеретике богумиле и који баш због овог једностраног тумачења у историографији изазвао многе недоумице и погрешна тумачења овог Константиновог списа. Према наводима Миодрага Петровића који се посебно бавио терминологијом везаном за јерес и јеретике у средњовековним српским списима, Константин Филозоф под овим термином обухвата и критикује не само неоманихејске јеретике за које се овај појам обично везује, него и римокатолике и њихове обичаје које су у оно доба у Београд, престоницу државе деспота Стефана Лазаревића донели западњаци које он назива бабунима или богумилима.

Интересантна је генеза појма богумили у српским средњовековним списима: наиме као главна карактеристика богомила истиче се дуализам карактеристичан за многе ранохришћанске јеретике. Ипак више аутора 15. века као што су Владислав Граматик, Симеон Химнограф и Константин Филозоф, овим појмом не означава само припаднике богумилске јерес, већ и нове богомиле — католике, оне који проповедају да Свети Дух происходи и од Оца и од Сина због чега је у 8. члан Символа вере унет додатак Филиокве. Поред термина богумили у српским средњовековним списима коришћен је и термин бабуни. Да су термини богумили и бабуни синоними сведочи још 42. глава Законоправила светог Саве која носи наслов О масалијанима који се сада зову богумили — бабуни. Исти термин користи се и у Душановом законику као и код Константина Филозофа.

Константин Филозоф је књижевни аспект свог дела Сказаније о писменех подредио ревновању за правоверје, које се обезбеђује некварењем писма. Критиковао је све оно што је сматрао за новотарије у верским обредима и обичајима које су западњаци, као што су били Дубровчани или Угри, неговали у Београду. Константин се концентрише на критиковање четири аспекта римокатоличких верских пракси: једење крви, нарушавање православног празновања Ускрса, неправилно крштење, и пре свега увођење формуле Филиокве у Символ вере. О Символу вере Константин пише и у 28. глави свог списа где се осврће на Трећи васељенски сабор у Ефесу (431) на коме је несторијанство осуђено као јерес и где су прихваћена тумачења догмата Кирила Александријског и додаје да у његове време, у Београду, поједини учени људи нису у потпуности разумели Символ вере изложен на грчком.

Такође, он критикује обичај римокатолика да једу крв и каже да су они тај обичај донели у Београд и пренели га на домаће становништво. Он разлог тог ширења туђих обичаја налази у чињеници да је митрополит Исидор одсутан:

[Митрополит је] хтео очистити од крвоједења и немогаде јер усамљен беше, а пошто му нико о томе не јављаше, самтраше да нико нигде више то не једе. Када нам, дакле, свештеници забрањују да о томе говоримо народу, јер је опасно, онда ко ће му други јавити; они су пастири и дужни су, уколико их Христово стадо не послуша, да јаве архијереју; уместо, пак, да јаве, једу, а нама забрањују.

Коришћење крви у исхрани било је строго забрањено у канонима православне цркве. У Законоправилу овим питањем се бави 63. апостолско правило а подједнако оштро се о њему изражава и 67. правило Трулског сабора (691/692. година) у коме се каже да је по Божанском писму забрањено коришћење крви у исхрани, али да неки од крви било које животиње справљају, на неки вешт начин храну коју зову крвавице те тако једу крви таквима се прети одузимањем свештеничког чина у случају да су свештеници односно одлучивањем ако су мирјани. Коментаришући 63. апостолско правило Светогорци Агапије и Никодим бележе:

Латини дакле, и сви други који једу дављенину или зверојадину или мртвачину и, просто речено, месо са крвљу и, што је најгоре, само крв — ти у великој догми греше.

Сва та, по Константину, одступања од православне вере не би се могла дешавати да владар и митрополит нису одсутни. Западњаке пореди са личностима које је рана црква осудила као јеретике, а за себе каже да се држи обичаја земље — Србије, и наводи како хоће да о утврђеним учењима и предању обавести неупућене. Константин такође осуђује оне који су се повели за западним обичајима и сматра да све што је бабунско представља срамоту за град.

Међутим, међу истраживачима постоји и сасвим другачије тумачење Константиновог списа. Ватрослав Јагић, један од раних истраживача старе српске књижевности, каже да Константин назива бабунима српске преписиваче критикујући њихову слабу писменост, пре свега неуједначеност писања појединих слова, због чега је сматрао да је књига већ после треће преписивачке руке само за огањ употребљива. Константинова критика српских књига односи се само на ортографију и правопис, али не и на догматска питања. Ипак, до примене Константинових правописних начела у пракси никада није дошло. Многа места у Константиновом спису Јагић означава као нејасна, а слично се о овом спису изражавао и Ђуро Даничић.

Литература

Миодраг Петровић, Константин Филозоф-Костенички о бабунима-богомилима у Београду у 15. веку, Историјски часопис 48 (2001), стр. 73-88.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported