Житије деспота Стефана Лазаревића које је изашло из пера Константина Филозофа представља специфичан текст старе српске књижевности. Иако је несумњиво стварао у складу са основним поетичким начелима хагиографије, Констнантин Филозоф велику пажњу посвећује политичкој и војној делатности деспота Стефана Лазаревића. Ипак, о значајном догађају, о бици код Никопоља из 1396. године, Константин Филозоф пише, како примећује Марко Шуица, са „летописачком сведеношћу“.
 |
| Битка код Никопоља, Минијатура у Хроници Жана Фроасара, настала у Брижу у 15. веку, чува се у Националној библиотеци Француске. |
Битка код Никопоља одиграла се 25. септембра 1396. године, са катастрофалним исходом по хришћанску коалицију. Читав ток битке, а нарочито покољ који су османски војници извршили у знак освете над хришћанским витезовима имао је великог одјека у савременим списима. Најрелевантнији извор о самој бици вероватно је спис Ханса Шилтбергера, немачког штитоноше који је избегао покољ заробљеника након битке само захваљујући томе што је био сувише млад. Други значајан извор западне провинијенције јесте анонимна аустријска хроника настала у 15. веку. Оба поменута западна извора дају сличан приказ тока битке, а оба такође наводе кнеза Стефана Лазаревића, тада хришћанског ратника у Бајазитовој војсци, као најзаслужнијег за преокрет, а затим и победу коју су извојевали војници Бајазита I. Шилтбергер наводи да се османска војска поколебала када је у борбу ступио краљ Жигмунд са тешком коњицом, али да је потом настао метеж око угарске заставе који су изазвали српски ратници који су били Бајазитови вазали. Деспот, како Стефана Лазаревића назива немачки писац, појурио је и запленио угарску заставу па је то био знак да је и сам угарски краљ у опасности, тако да се угарски краљ повукао и уз помоћ Хермана Цељског и Ханса Нирнбершког отпловио преко Дунава и Црног мора ка Константинопољу. Анонимна аустријска хроника, што се тиче улоге Стефана Лазаревића у бици код Никопоља, углавном понавља оно што наводи Ханс Шилтбергер, мада се ту Стефан Лазаревић означава као нечастиви деспот, кнез Србије.
Иако несумњиво добро обавештен о свим битнијим појединостима из политичког и војног деловања деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф далеко опскурније извештава о Никопољској бици. Колико је његов извештај штур сведочи и поређење са приказима других ратних дешавања у којима је учествовао Стефан Лазаревић, битака код Ангоре и Трипоља. Такође, пишући о бици на Ровинама Константин Филозоф је изнео своју основну идеју о положају хришћанских вазала који су се борили на страни Османлија. Наиме, иако спремни на самопожртвовање и беспоштедну борбу они су свесни свог неугодног положаја. Ову унутрашњу расцепљеност Константин Филозоф је сажео у речи које је приписао краљу Марку, сину Вукашина Мрњавчевића: Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник а ја нека будем први међу мртвима у овом рату. И за Стефана Лазаревића у вези са овом битком наводи да се борио ако не и са вољом, а оно по нужди. Уклапајући Стефаново деловање у овај идејни оквир Константин Филозоф врло кратко говори о његовој улози у борбама на Ровинама и код Никопоља али знатно опширније о биткама код Ангоре и Трипоља. Опис битке код Никопоља дао је у 36. глави свог списа и ту је сукоб приказан као обрачун две велике војске коју предводе краљ Жигмунд и султан Бајазит. Попут западних извора и он наводи да је у почетку хришћанска коалиција сузбила османлијску војску, а да је затим дошло до преокрета, који Константин Филозоф приписује говору који је одржао Бајазит како би охрабрио своје ратнике. На крају даје прилично прецизан и детаљан опис завршетка битке што сведочи да је био добро упућен у дешавања:
И тако опет добивши снаге и вративши се, победише. И једне посекоше, а друге у Дунаву и својим коњима заједно потопише, а неки у лађама са њиховим краљем побегоше у царствујући град, и одатле лађама по острвим спасоше се у своје крајеве. Исмаиљћани ту узеше неисказану множину богаства.
Иако други извори сведоче да се Стефан Лазаревић у бици код Никопоља понашао на сличан начин као што Константин Филозоф приказује да се носио у бици код Ангоре, битке у којима се бори против хришћанских војски нису биле погодне да се изгради пожељан ратнички лик деспота Стефана Лазаревића. Како је спис настао неколико деценија након самих дешавања Константин Филозоф је морао да прилагоди приказивање појединих догађаја новонасталим околностима. Тако приказујући битку код Трипоља релативизује и умањује улогу будућег деспота Ђурђа Бранковића у борбама (А беху тада са нареченим Сулејманом синови старије деспотове сестре Маре (Ђурађ и Лазар), који се, и не хотећи, заједно бораху са Турцима, јер друкчије не беше могуће). Намена и карактер списа наводили су писца да извесне догађаје из живота кнеза и деспота Стефана Лазаревића прикаже искривљено или да их чак готово прећути. Борба против хришћана могла је да наруши основну димензију хагиографског дела и да поремети приказ осталих врлина Стефана Лазаревића. Битка код Никопоља је мењала и политичке околности деловања деспота Стефана Лазаревића. Наиме, краљ Жигмунд је после тог пораза настојао да на своју страну придобије Стефана Лазаревића па је било неумесно да у спису насталом по наруџбини патријарха Никона, у коме је приказан витез Змајевог реда и одани вазал краља Жигмунда стоји и епизода о томе како је у својој ранијој војној каријери Стефан Лазаревић заробио угарску заставу чиме је дао незанемарљив допринос катастрофалном поразу хришћанске коалиције.
Литература
М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.
М. Шуица, Битка код Никопоља у делу Константина Филозофа, Историјски часопис LVIII (2009), стр. 109—124.