Берија и совјетски научници

На конференцији у Потсдаму Стаљин је сазнао да Американци располажу једном новом врстом оружја које је од тада постало прворазредна тема. Стаљин је био уверен да је циљ нуклеарних бомбардовања Хирошиме и Нагасакија био пре упозорење СССР-у него ратни пораз Јапана и завршетак Другог светског рата. С циљем да убрза развој нуклеарног програма СССР-а, Стаљин је на његово чело поставио Лаврентија Берију, донедавног шефа тајне полиције и једног од најспособнијих организатора међу људима од Стаљиновог поверења. За Берију успешност нуклеарног програма био је и тест личне безбедности, а његово успешно спровођење му је колико толико учврстило пољуљани положај…


**Лаврентиј Берија** (1899—1953), совјетки државник, држи у крилу Стаљинову ћерку **Светлану**; у позадини су **Нестор Лакоба** (непосредно десно од Берије) а за столом седи **Јосиф Стаљин**.
Лаврентиј Берија (1899—1953), совјетки државник, држи у крилу Стаљинову ћерку Светлану; у позадини су Нестор Лакоба (непосредно десно од Берије) а за столом седи Јосиф Стаљин.

Извођач: Денис Ранђеловић. >>>

Стаљин је стигао у Потсдам ујутро, 16. јула 1945. Игром случаја истог дана је у Новом Мексику била испробана америчка нуклеарна бомба. Труману је та вест била саопштена шифрованим телеграмом еуфемистичког садржаја: Бебе рођене здраве. О евентуалним могућностима нуклеарног оружја Стаљин је још од раније имао сазнања али је тек од сазнања из Потсдама нуклеарно оружје постало прворазредно практично питање. И пре него што му је Труман уздржано саопштио ову вест, Берија је преко својих шпијуна сазао за пробу о чему је одмах обавестио Стаљина. Када је сазнао за Пројекат Менхетн марта 1942. Стаљин је задужио Вјачеслава Молотова да стане на чело совјетског нуклеарног програма али је под Молотовљевим вођством напредак био изузетно спор. Игор Курчатов, водећи совјетски нуклеари научник, је септембра 1944. пријавио спорог Молотова и затражио да се на чело пројекта постави Берија.

Иако Берија и Стаљин нису посебно веровали својим шпијунима и научницима, схватили су колико је набавка уранијума хитна. Притом су се договорили да се Стаљин претвара да не разуме о чему је реч када се ова тема спомене. Берија је уложио велике напоре да се дође до уранијума. Обављена је посебна операција у скоро потпуно разореном Берлину. Берија и Маљенков су известили Стаљина да су нашли 250 килограма металног уранијума, две тоне уранијум-оксида и 20 литара тешке воде у институту Кајзер Вилхелм. Кључни немачки научници били су похватани и са овим материјалом тајно послати у Совјетски Савез. За тренутак када је Труман саопштио Стаљину да су САД испробале бомбу изузетне разорне моћи, Стаљинов преводилац Павлов је рекао како се Стаљину ни мишић на лицу није померио, да је остао потпуно прибран и да је честитао Труману на овом успеху који ће вероватно одлучити рат са Јапаном. Стаљин је знао да САД располажу само са неколико бомби и да ће имати времена да их сустигне. Стаљин је сада пожуривао Курчатова који је рекао да му недостаје електрична енергија и трактори. Одмах је наређено да се прекине снабдевање неколико насељених области струјом и да се две тенковске дивизије пошаљу Курчатову као замена за тракторе. Пре него што је 2. августа напустио конференцију Стаљин је сменио Молотова и задужио Берију за стварање совјетске атомске бомбе.

Развој је обављан под шифром Задатак број један. Овим задатком руководиће Беријин специјални комитет на свесовјетком плану као својеврсни нуклеарни Политбиро. Берија се са крајњом посвећеношћу бацио на овај задатак за који му је на располагању стајало између 330 и 460 хиљада људи и 10.000 техничара. Уз помоћ претњи и терора Берија је веома успешно организовао рад ове машинерије. Само Беријино име уливало је страх у кости људима који су радили под његовом командом. Ипак Берија је слабо разумео научне аспекте посла који је водио. Вањиков, главни директор под Беријином командом, био је подједнако збуњен: Они говоре а ја само трепћем. Речи звуче руски, али ја их чујем први пут. У новембру 1945. Петар Капица, један од водећих совјетских научника, пожалио се Стаљину да се Берија и остали званичници понашају као надљуди и препричао му свој разговор са Беријом. Капица је у овом разговору Берији рекао да не разуме физику, и да диригент не треба само да маше палицом, него и да разуме партитуру. Капица је предложио да Берија треба да почне да проучава физику. Писмо је завршио речима: Желим да друг Берија буде упознат с овим писмом, пошто ово није дојава, него корисна критика. Ја бих му ово рекао у лице, али веома је тешко доћи до њега.

Када је Берија изгубио управу безбедносних служби успех бомбе постао је и питање његовог политичког опстанка. Крајем 1946. присуствовао је у Електростаљу, у Ногинску, недалеко од Москве, првој совјетској нуклеарној реакцији у експерименталном реактору професора Курчатова. Берија је посматрао читав призор али није био фасциниран јер се није видело ништа друго осим очитавања мерних уређаја. Страховао је да га научици не преваре и упитао их је може ли да уђе у реактор од чега су га они једва одвратили.

Крајем августа 1949. Берија је специјалним оклопљеним возом кренуо у обилазак нуклеарних постројења. Дана 29. августа 1949. у Семипалатинску-21 Берија је посматрао припреме за прву детонацију. Научници и званичници окупили су се на командном месту, десет километара даље од платформе на чијем врху се налазила бомба. Курчатов је наредио детонацију, после чега је уследио заслепљујући талас. Берија је био усхићен и пољубио је Курчатова у чело. Пожурио је да јави ввест о детонацији Стаљину али када га је позвао Стаљин му је одговорио како већ зна за успех пробе. Ово је разбеснело Берију — ударао је генерала који је вест први пренео Стаљину и упутио му је изузетно оштре претње. Био је фасциниран призором али и поред тога се распитивао да ли је ефекат исти оном који има америчка бомба, плашећи се помало подвале научника. Ипак, велики успех привремено је вратио Берију у милост.

Литература

Џон Луис Гедис, Хладни рат. Ми данас знамо, превео Предраг Симић, Клио, Београд 2003.
Сајмон Сибаг Монтефјоре, Стаљин. Двор црвеног цара. Други део, Лагуна, Београд 2007.
David Holloway, Stalin and the Bomb: The Soviet Union and Atomic Energy 1939—1956, New Haven; London: Yale University Press, 1994.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported