Ангажовање тренера на совјетски начин

Неки истакнути совјетски руководиоци Стаљинове епохе волели су да своју моћ показују и протекцијом над фудбалским клубовима. Неки од њих, попут моћног Лаврентија Берије, обилато су користили своју моћ како би свом тиму обезбедили предност на терену. Кад би дошло до сукоба интереса два моћника, живот једног обичног спортског тренера претварао би се у динамично и непредвидљиво поље за обрачун…


**Кип Николаја Старостина**, стадион ФК Спартак из Москве.
Кип Николаја Старостина, стадион ФК Спартак из Москве.

Извођач: Ивона Зарић Матић. >>>

У првој земљи социјализма било је уобичајно да велике организације, индустријски комплекси или родови војске имају своје спортске клубове. Тим Министарства унутрашњих послова које је дуго водио Лаврентиј Берија био је спортски клуб Динамо, док су синдикалци водили Спартак. Попут неког западног бизнисмена, Берија је окупљао своје сараднике у ложи Спартаковог стадиона, а боравак у овој ложи био је сигуран знак да је поједини безбедњак у његовој милости.

Супарништво између два спортска клуба, Динама и Спартака, било је врло жестоко. Да би свом тиму обезбедио значајну предност, Берија је 1942. ухапсио и послао у прогонство познатог фудбалског стручњака Николаја Старостина (1902—1996). Старостин је ухапшен 20. марта заједно са своја три брата, више сарадника и играча под оптужбом да су ковали заверу да изврше атентат на Јосифа Стаљина.

Старостинов боравак у логору у руским беспућима не би био ништа необично да се за фудбал није интересовао још један моћник — Стаљинов син Василиј. Василиј Џугашвили (1921—1962) је био авијатичар, који је, после заточеништва и смрти брата Јакова, рат провео углавном у позадини где је водио распуснички живот који је његовом оцу задавао много главобоља. Брзо напредујући кроз ваздухопловну хијерархију, постао је заповедник Ратног ваздухопловства Московског војног округа. Међу своја интересовања Василиј је уврстио и вођење ВВС-а, фудбалског клуба Ратног ваздухопловства.

Како би клуб довео на врх табеле одмах је отпустио тренера и одлучио да из заточеништва избави Николаја Старостина. Василиј је 1948. прво разговарао телефоном са Старостином, а потом по њега послао авион да га из логора пребаци у Москву, где га је скривао док је покушавао да поништи пресуду. Како би заштитио Старостина, Василиј се није одвајао од њега — чак су и спавали у истом кревету. Виктор Абакумов (1908—1954), који је у то време водио Унутрашње послове и Динамо, прилично се разбеснео када је сазнао да Старостин није више у логору.

И поред свих мера предострожности које је предузео Васлилиј, Државна безбедност је ипак успела да отме Старостина када је овај кренуо да посети породицу и послала га у Мајкоп. Међутим, Василиј је уз помоћ обавештајне службе Ратног ваздухопловства успео да га преотме из воза недалеко од Орела, али не задуго: Абакумовљеви људи врло брзо су успели су да га поново уграбе! Абакумов је негирао да зна било шта о Старостину, али је Старостин некако успео да дотури поруку Василију, и шеф Службе безбедности Ратног ваздухопловства коначно је избавио Старостина из канџи Државне безбедности. Старостин је исте вечери из почасне ложе пратио утакмицу Динама у друштву Василија Стаљина.

Старостин је од Василија тражио да му омогући да се пресели у јужну Русију. Василиј се сложио под условом да Старостин тренира локални тим Динамо. Ипак, тајна полиција је опет уграбила Старостина и послала га у доживотно прогонство у Казахстан. У почетку је живео у Астани где је водио локални клуб, а потом у Алма Ати где је водио фудбалски и хокејашки клуб Кајрат. Клуб је постао најуспешнији казачки тип совјетског дога.

Василиј је унајмио новог тренера, који је тренирао Динамо из Тибилисија у његов тим је успео да се пласира на четврто место 1950. године као и у полофинале Купа СССР-а. Стаљинов син је био великодушан према играчима када су побеђивали, али суров када би губили. Када је једном приликом његов тим био поражен са 2:0, авион их је оставио далеко од Москве. Али када би побеђивали на терен би се спустио хеликоптер пун поклона. Стаљинови људи су методе његове владавине лако преносили и у свет фудбала.

Литература

Сајмон Сибаг Монтефјоре, Стаљин. Двор црвеног цара. Други део, Лагуна, Београд 2007.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported