Да ли сте знали да је Андроник III Палеолог, византијски цар (1328—1341), патио од маларије пуних 20 година? Андроник је имао великих и честих проблема са здрављем, које иначе није много ни пазио, јер се није држао лекарских савета што му је и дошло главе 15. јуна 1341. године, када је, након жестоког напада болова и вишеструких губитака свести, умро.
 |
| Детаљ портрета цара Андроника III Палеолога (1328—1341), минијатура из 14. века у рукопису који се чува у Виртембершкој библиотеци у Штутгарту. |
| Извођач: Мирослав Шолти. >>> |
Андроник III Палеолог је у историји познат по томе што је дошао на престо тако што је 1328. године приморао свог деду, Андроника II, да абдицира у његову корист. Током сукоба између деде и унука, српски краљ Стефан Дечански подржавао Андроника II, због чега је 1330. Андроник III склопио споразум са бугарским царем, Михаилом Шишманом, против Србије што је довело до битке код Велбужда, 28. јула 1330. у којој је српски војска је однела победу. Међутим, историја такође бележи и друге занимљиве ствари о овом цару.
Поред политичке улоге овог цара у историји Византије, историјски извори такође бележе и чињеницу да је Андроник III патио скоро целог живота од неке болести чији су напади изазивали нагле промене располажења и жељу да се повуче са престола и прими монашки завет. Током таквих интервала Андроник III био је посебно забринут за судбину своје породице и уопште династије Палеолога. У зиму 1329/30. године Андроник је преживљавао једну од најтежих здравствених криза, а његови лекари су били немоћни. Цар је помишљао да неће преживети и већ је великог доместика Јована Кантакузина прогласио за будућег регента у име детета које је Ана Савојска требало да роди. После свега, Андрониково здравствено стање се чудесно поправило и цар се убрзо посветио политичким приликама на Балкану. План о Кантакузиновом регентству је, бар за неко време, био одложен.
У пролеће 1341. царево здравље се опет нагло погоршало. И поред тешкоћа, цар је избегавао савете видара и и даље водио државничке послове. Најпосле у ноћи 14/15. јуна цар је више пута падао у несвест и на крају је преминуо пред зору 15. јуна 1341. године у својој четрдесетпетој години живота.
Један грчки историчар и лекар, проучавајући списе [[|Нићифора Григоре] и Јована Кантакузина, дошао је до закључка да је Андроник III у ствари пуних 20 година боловао од маларије, а да је кома у коју је пао пред смрт највероватније била церебрална манифестација хроничне маларије.
Литература
Д. М. Никол, Византијске племкиње, Десет портрета (Ана Савојска), 1250—1500, Београд 2002, стр. 133—153.
Радић, Р., Допринос византијских лекара средњовековној медицини (Неколико примера), стр. 74 (извор]])