Сложени и противречни односи између југословенске и албанске државе 20-их година 20. века одражавали су се и на писање југословенске штампе, односно на начин како је у њој приказиван један од кључних политичких лидера Албанаца, Ахмед-бег Зогу. Зогу је, без обзира да ли је био на власти или не, био особа која је одувек имала утицаја на југословенско-албанске односе, тако да се релативно често појављивао на страницама југословенских листова. Промене у начину на који је Ахмед-бег Зогу приказиван у југословенским медијима одражавале су промене у политичким односима две земље — од пријатељског држања југословенске владе која је помогла свргнутом Зогуу да се врати на власт 1924. до захлађивања односа које је убрзо уследило. С друге стране, те промене такође упечатљиво говоре и о југословенској штампи тог доба, симболима који су коришћени да се прикаже владар једне суседне земље и путевима којима су уопште стизала обавештења о Албанији у Краљевину Југославију.
Извођач: Денис Ранђеловић. >>> |
Све до побуне Фана Нолија јуна 1924. године вести о Албанији у југословенским гласилима сводиле су се углавном на кратка званична саопштења. Ипак догађаји из 1924. године и немири који су захватили земљу привукли су већу пажњу јавности. Хаотично стање и готово перманентни сукоби између завађених политичких фракција примани су у југословенској јавности као уобичајна вест, па је тако Григорије Божовић у загребачком гласнику Југословенска њива забележио: Код нас се већ навикло да се вести о побунама у Албаније примају прилично хладно. То је нека врста повремене болести као што су куга и колера перманентне у Индији. Највећи део вести о побуни у Албанији стизао је из пограничних места, а не из саме Албаније па су обавештења често била површна и контрадикторна. Побуњеници на челу са Фаном Нолијем, противником Ахмеда Зогуа, приказивани су као сепаратистички настројена мањина коју је подржавала Италија, док су се Зогу и његове присталице залагале за државну независност, централистичку државу и верску трпељивост, а сам Зогу је био бранилац Тиране и главни противник побуњеника. Опречно гледиште заузео је Слободни дом, близак гледиштима ХРСС-а и Стјепана Радића. Радић је био противник Зогуа, а побуну је оцењивао као сељачки републикански устанак. Београдски хумористички лист Весели дом, уз стереотипе о Албанији као земљи сталних нереда и политичких преврата објавио је сатиричну песму:
У албанском нашао се рогу
Ахмед Зогу добио је ногу
И да знате само чега ради?
Ахмед Зогу клањао се бради.
[алузија на Николу Пашића]]]]]]]]]
Зогуов повратак на власт уз помоћ југословенске владе децембра 1924. године југословенска јавност је могла да прати далеко детаљније него било који ранији догађај у вези са Албанијом. У извештавању са терена истицала се београдска Политика чија су два новинара ишли заједно са побуњеницима предвођених Зогуом и Цена-бегом. Новинар Граховац је заједно са Ахмед Зогуом ушао у Тирану 24. новембра 1924. године. Овакво детаљно извештавање о побуни истицали су кругови око Фон Нолијеве владе као доказ за умешаност југословенских власти у Зогуов преврат. Након децембра 1924. године о Албанији и Зогуу се мање писало, и преовлађивао је оптимизам у вези са балканском будућношћу Албаније па се све чешће користио израз нова Албанија да означи ову земљу након Зогуовог повратка на власт. У приказивању нове Албаније истицани су посебно Ахмед Зогу и Цена-бег. Зогу је описиван као најпаметнији и најокретнији албански државник. Током 1925. Албанија је била далеко ређе присутна у сатиричним часописима.
Објављивањем серије текстова у београдској Политици априла 1926. дошло је до наглог одступања од пријатељског тона који је до тада преовлађивао у написима о Ахмед Зогуу и Албанији. Насловни чланак Политике од 12. априла 1926. Италија и Албанија као сензацију је објавио метаморфозу Ахмед-бега Зогуа и његово приклањање Риму. И у наредна два текста оштро је критикована промена Зогуове спољнополитичке оријентације. Текстови у Политици били су први знаци промене расположења јавног мњења. Политика је од тада остала доследно ненаклоњена албанском председнику иако се други листови нису одмах приклонили овом тренду. Праву сензацију у југословенској штампи изазвало је потписивање Првог тиранског пакта (потписан 27. новембра 1926, обелодањен 1. децембра). Већ 2. децембра објављене су прве вести, а 3. децембра и коментари. Политика је прокоментарисала да пакт уводи протекторат Италије над Албанијом, да помера италијански фронт на Дрим и да има катастрофалне последице по југословенску политику. Политика је упозоравала Зогуа да бацајући се потпуно у наручје Италије он окреће леђа оној земљи без које ипак не може. Време је напротив са оптимизмом гледало на потписивање Тиранског пакта, а на ове написе обрушила се целокупна јавност.
Спорадични коментари о положају Ахмеда Зогуа у вези са Првим тиранским пактом претворили су се у лавину написа од пролећа 1927. године. Ова новинска кампања кулминирала је са прекидом дипломатских односа у лето 1927. године. Тада су обновљене и неке стереотипне представе о Албанцима, раније ретко присутне у југословенској штампи. Као главна Зогуова особина истицана је поткупљивост. Велики одјек имала је вест париског листа Ексцелсиора који је објавио фотографију Ахмеда Зогуа са насловом Албански председник у униформи […]]]]]]]]] из оперете. Према речима француског новинара Зогуове чизме су беле као снег, а то се не може видети ни у Веселој удовици. Новинар Политике искористио је овај чланак да објави једну анегдоту у вези са Зогуовом белом униформом, када је наводно, Зогу на неком пријему морао да замени тесне беле чизме, белим тениским ципелама са црвеном гумом. Карикатуриста Сергије Миронович Головченко поводом овог случаја нацртао је карикатуру где се мађарски премијер Иштван Бетлен и Зогу утркују у гланцању италијанске чизме, при чему Зогу невештом колеги поручује: Ја се боље, Бетлене, разумем у гланцовању чизме. Албанско посланство издало је оштру протестну ноту поводом ових написа у штампи, али без резултата јер се о Албанији и албанском председнику негативно писало и наредних месеци. Ипак од јесени наредне, 1927. године, интересовање за Албанију се смањило и поред потписивања Другог тиранског пакта, иако је он на експлицитнији начин санкционисао италијански доминантан положај у Албанији.
Литература
Саша Мишић, Албанија-пријатељ и противник: југословенска политика према Албанији: 1924—1927, Београд 2009.