Никола Алтомановић
Никола Алтомановић
{$caption}
Грб Николе Алтомановића према Мавру Орбину
Лични подаци
Датум рођења око 1348.
Место рођења непознато
Датум смрти послије 1395.
Место смрти непознато

Никола Алтомановић (рођен око 1348. године, умро послије 1395. године) био је један од најистакнутијих великаша по распаду Српског царства. Потицао је из истакнуте породице Војиновића. Још док је био младић, отпочео је његов војни и политички успон. Због свог бурног темпрамента, а и прилика у остацима Српског царства, често је долазио у сукобе са сусједима. Одмах по доласку на власт, заратио је са босанским баном Твртком. Овај сукоб се завршио без територијалних промјена. Чим се окончао тај рат, ступио је у савез рашке властеле против Мрњавчевића, и ту доживио тежак пораз, али је успио да се опорави и сачува своје територије. Послије погибије Мрњавчевића у Маричкој бици, Никола је постао најмоћнији српски великаш. Када су Дубровчани одбили да му исплаћују светодмитарски доходак, послао је одреде да пљачкају околину Дубровника. Око 1373. формирана је коалиција против Николе коју је предводио кнез Лазар. Он је заједно са баном Твртком и уз помоћ Угарске успио да сломи Николу и запосједне његове територије. Никола је био ухваћен, а на крају и ослијепљен, чиме је завршена његова политичка дјелатност. Његове територије подијелили су сусједи. Претпоставља се да је живио све до 1395. године.

Поријекло и породица

Никола води поријекло од војводе Војина, једног од најистакнутијих велможа из времена Стефана Дечанског. У грађанском рату између Константина и Стефана Дечанског, Војин је стао на страну Стефана. Из тог сукоба изашао је као побједник Стефан, од чега је и Војин имао користи. За своје заслуге и подршку коју је давао новом краљу, Војин је добио титулу војводе и на управу град Гацко са околином. Миран период за вријеме Стефана Дечанског (1321—1331) Војин је искористио да се ожени племкињом свог ранга. Са њом је имао синове: Милоша1, Алтомана, Војислава и ћерку Војиславу. Извори такође биљеже да је Војин умро 1348. године.

Најстарији Војинов син био је Милош. Он је одиграо важну улогу у преговорима око уступања града Стона Дубровнику између краља Душана и Дубровника. Милош се први пут помиње у изворима 1332. године, када је Мало вијеће Дубровачке републике одлучило да пошаље три властелина код једног од Војинових синова. Михаило Динић сматра да је тај син могао бити само Милош, зато што се његово име налази међу потписницима повеље којом је Душан уступио Стон Дубровчанима. О Милошу је сачувано веома мало података. Он већ 1351. није био у животу.

Територије Николе Алтомановића
Територије Николе Алтомановића

Средњи Војинов син био је Алтоман, Николин отац. О њему такође има врло мало података у изворима. Алтоман се у изворима први пут помиње 2. јануара 1335. године[3], када се спомиње само као Војинов син. Највјероватније је још увијек био премлад да би му краљ Душан дао било какву титулу. Сљедећи помен у изворима датира из 1347. године (oвом приликом се јавља са титулом великог жупана), када се Алтоман женио. Извори наводе да је Алтоман послао писмо Дубровчанима тражећи од њих галије у најам. Дубровчани су му захтјев одобрили, али су одбили да му исплате извјесну суму новца на рачун стонског дохотка за наредну годину. Алтоман се те 1347. године оженио Витославом, ћерком војводе Младена, родоначелника династије Бранковића. Из овог брака са Витославом 1348. рођен је Никола, будући велики жупан. Посљедњи податак о Алтоману датира из 1359. године.

Најмлађи Војинов син био је Војислав. О њему у изворима има највише података, можда и зато што је био много енергичнији и ратоборнији од своје браће. Први пут се спомиње децембра 1333, као Војинов син. Из једног записа 1345. године види се да је Војислав имао већ своју област којом је самостално управљао. У новембру 1350. помиње се као ставилац на Душановом двору. Тек за владавине цара Уроша, Војислав је постао један од најмоћнијих обласних господара у Србији. Послије смрти свога брата Алтомана, Војислав је присвојио цијелу његову област. Године 1363. Војислав је на врхунцу моћи нагло умро, а његове посједе наслиједила је његова удовица Гојислава[4].

Никола Алтомановић је рођен највјероватније 1348. године. Био је јединац великог жупана Алтомана и његове жене Витославе. У доба његовог рођења, велики жупан Алтоман је био један од моћнијих веломожа цара Душана. Године 1359. умро је велики жупан Алтоман, и огромне територије којима је он управљао заузео је његов брат Војислав. Војислав је у то вријеме био један од моћнијих људи старе Рашке и имао је велики утицај на младог цара Уроша. Без већих проблема он је завладао простором од горње Дрине до Јадранског мора. Николи и његовој мајци Војислав је додијелио малу област на сјеверу земље, довољну за издржавање. У тој области Никола је остао све до 1363. и смрти свога стрица. Иако је био још увијек веома млад (имао је само 15 година), Никола је одмах започео акцију за проширење својих територија. Прва на удару била је његова стрина Гојислава. Никола се у изворима први пут спомиње у новембру 1366, а већ у јулу 1367. спомиње се као господар Рудника[5].

Борба за насљедство

По смрти кнеза Војислава у другој половини 1363. године његовим земљама је владала његова удовица Гојислава са синовима. За разлику од мужа који се налазио у константном непријатељству са Дубровником, Гојиславини односи са Републиком све вријеме њене власти били су веома добри. Дубровчани су јој плаћали доходак на закупину солског кумерка2 од 900 перпера годишње. Изгледа да је била у добрим односима и са самим српским царем, јер јој је Стефан Урош у два наврата, 1364. и 1366. године, уступио светодмитарски доходак од 2000 перпера, које су Дубровчани плаћали српском цару. Гојислава се одмах на почетку свог владања нашла у тешком положају. Како би избјегла сукоб са Балшићима мирним путем се одрекла Горње Зете у њихову корист. Међутим, највећа опасност јој је пријетила од њеног синовца Николе Алтомановића.

Сјевероисточно од кнегиње Гојиславе владао је њен синовац, жупан Никола Алтомановић. Никола је имао велике територијалне претензије, тако да је прво напао најслабијег противника у околини, своју стрину Гојиславу, која није имала савезнике спремне да јој у том тренутку притекну у помоћ. Цар Урош је био немоћан, бан Твртко у неприлици због устанка у Босни, а Балшићи заокупљени ратовањем у Албанији. За непуних годину дана Никола је успио да савлада своју стрину и да запосједне цијело подручје којим је некад владао његов отац Алтоман, а касније и стриц Војислав. Иако је Мавро Орбин тврдио да је Никола сурово погубио Гојиславу и њене синове, Михаило Динић истиче да је у питању дубровачка пропаганда из позних година Николине владавине. Наиме, Гојислава се сколонила у Дубровник, а касније је дубровачким лађама отишла у Албанију.

Након силовитог Николиног продора и заузећа области којима је управљала Гојислава, Дубровчани су се забринули за своје посједе. Бојећи се да би Никола могао и њих да нападне, Дубровчани су потражили помоћ од бана Хрватске и Далмације. Међутим, Вукота и Масловић, људи које је послао хрватски бан са војском да помогну Дубровчанима, већ 2. новембра су добили обавјештење да напада неће бити и да распусте војску. Три дана касније, 5. новембра, Никола је послао своје представнике у Дубровник, али није дошло до смиривања ситуације. Дубровчани су већ сљедећег дана опет отпочели припреме за одбрану. До напада ипак није дошло, зато што је Алтомановић напустио околину Дубровника и спремао се за борбу против бана Твртка.

Прве године владавине

Мавро Орбин о бици на Косову пољу

Личне успјехе Вукашина и Угљеше нису могли да трпе кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, послије њих први великаши у Рашкој. Зато одлучише међу собом да их понизе и подрежу крила њиховој охолости. С тим циљем приђоше цару Урошу подстичући га на све могуће начине против поменуте браће. И на крају га убиједише да уђе с њима у савез против речене браће, обећавајући да ће све што им одузму припасти цару Урошу, за кога ће се они заложити да поново добије очинско краљевство. Припремивши, дакле, моћну војску, пођоше да нападну краља Вукашина и Угљешу. Ови распоредише своју војску и сусретоше се с непријатељем на Косову пољу. Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побјеже. Никола Алтомановић пак, који се хтио борити, бјеше поражен, његови људи поубијани, те се и сам једва успио спасти. Цар Урош бјеше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора, док су други били поубијани.

Мавро Орбин, Краљевство Словена [10]

Никола Алтомановић је до краја 1368. године постао један од најмоћнијих обласних господара у Србији. Управљао је пространим територијама али је и даље настојао да прошири своју област. У Босни се у то вријеме побунио Санко Милтеновић, један од обласних господара бана Твртка. Како се Санкова област налазила уз Николину, Никола се умијешао у тај сукоб, отворено подржавајући његову побуну против босанског бана.

Дубровачкој републици то није одговарало па се ангажовала на томе да измири бана Твртка и Санка, говорећи да је Николин тријумф само за времена и нипошто неће дуго потрајати, док је босански банат уистину вјечан[6]. Санко је ипак остао вјеран Алтомановићу. Не зна се тачно како се одвијао тај сукоб бана Твртка на једној страни и Алтомановића и Санка на другој страни. Зна се само да је напослијетку Санко морао да попусти пред Твртковом војском и да се повукао у Дубровник. Кад је Твртко тражио од Дубровчана да му изруче Санка, они су то одбили. Годину дана касније (1370), ипак је дошло до помирења између Твртка и Санка, а у августу исте године и Никола и Твртко су склопили примирје[7].

Прве године Николине владавине такође су везане за наводну битку на Косову пољу која се одиграла крајем 1369. или почетком 1370. године. У овој бици сукобили су се цар Урош, кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић са једне стране, и браћа Мрњавчевићи са друге. Једини извор за ову битку је дјело Мавра Орбина Краљевство Словена3. Према Орбину, Никола Алтомановић је у тој бици био жестоко поражен, док се кнез Лазар повукао прије почетка битке, а цар Урош је био заробљен заједно са својом властелом4.

Сукоб са Дубровником

Пораз на Косову искористили су бивши Алтомановићеви савезници за своја територијална ширења. Тако је кнез Лазар око 1370. узео од Николе област Рудника, а Санко Милтеновић из области Хума надирао према Николиним територијама. Никола је скупио довољно снаге да порази Санка и сачува своје територије од даљих узурпација док је област Рудника једно вријеме остала у саставу области кнеза Лазара (до краја 1371. или почетка 1372).

Мапа Дубровника, Дубровачки архив, 1667.
Мапа Дубровника, Дубровачки архив, 1667.

Када се Никола мало консолидовао5, он је све своје снаге усмјерио према Дубровачкој републици. Као што је некад његов стриц Војислав6 од Дубровчана тражио Стон и Пељешац, тако је сада и Никола имао исте захтјеве, а поред тога тражио је и светодмитарски доходак. Дубровчани нису могли да предају Стон и Пељешац, што их је довело у сукоб са младим жупаном. Они су се свим силама трудили да избјегну тај сукоб. Тако су послали свог поклисара са поклонима на Алтомановићев двор. Никола је примио поклоне, али још док је дубровачки изасланик био на његовом двору, он је послао војводу Радича Дубравчића са војском да опустоши дубровачке области. Радич је Дубровчанима изнио Николин захтјев да исплате 6.000 дуката[9] дуга за прошле три године светодмитарског дохотка7. Република је то одбила да уради, а Радич је наставио да пустоши дубровачку околину. Све се то одиграло у јесен 1370. године, у вријеме бербе, тако да је штета нанијета Дубровнику била огромна. Никола је такође у знак одмазде наредио да се заробе сви дубровачки трговци на његовој територији и да им се одузме имовина. Дубровчани су се жалили своме сизерену, угарском краљу Лајошу I, међутим и Никола је имао везе на угарскоме двору, преко Николе Горјанског Старијег, тако да те жалбе нису дале резултате. Штету коју је Николина војска нанијела, Дубровчани су процјењивали на 30.000 дуката[11]8.

Сљедеће године, 1371. у прољеће, жупанова војска је наставила са пустошењем дубровачке околине. Дубровчани су били свјесни своје војне немоћи, па су почели да траже савезнике. Константно су слали своје посланике на угарски двор, али без успјеха. Половином исте године почела је да се ствара коалиција против жупана Николе. Предводник те коалиције био је краљ Вукашин. На страну Вукашина стали су Балшићи, а сигурно су на њу благонаклоно гледали и босански бан Твртко и кнез Лазар. У то вријеме Никола, свјестан опасности, покушао је да потпише примирје са Дубровачком републиком. Дубровчани су очекивали жупанов брзи слом, па су из тога разлога одуговлачили са примирјем. Средином 1371, Вукашин је са војском кренуо према Николиним територијама са намјером да се једном за свагда обрачуна са опасним сусједом, међутим неочекивани сплет догађаја сачувао је Николу од сигурне пропасти. Краљ Вукашин је морао нагло да одустане од похода и крене у сусрет брату Угљеши, којем је пријетила велика опасност од Турака. У бици на Марици 26. септембра 1371. године, погинули су браћа Мрњавчевићи, а Никола је постао најјачи обласни господар у Србији.

Послије битке на Марици Никола је наставио стару политику према Дубровнику. До овог догађаја Република је била увјерена да ће се брзо ријешити опасног сусједа и да је та опасност само привремена, међутим послије Маричке битке, Дубровчани су били спремни да чине уступке. Почетком 1372. обновљени су преговори око закључивања мира. Том приликом дошло је и до примирја између зараћених страна. До прољећа 1372, преговори које је водио поклисар Блаж Водопић приведени су крају. Република је показала спремност да исплаћује светодмитарски доходак жупану Николи, што је и урадила 27. октобра исте године. До краја 1372, односи између Републике и жупана Николе су се сасвим нормализовали. Границе су опет биле отворене, а дубровачки трговци су несметано трговали на територији под влашћу жупана Николе[12].

Слом Николе Алтомановића

Мавро Орбин о покушају Николе Алтомановића да убије кнеза Лазара
Кнез Лазар је дошао само са петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје. Али Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, прије него што се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје под пањеве дрвећа и у снијег којега је било на томе мјесту. Кад су, дакле, обојица стигли и расправили што су имали расправити, Никола извади сакривено оружје и један од његових људи рани у груди кнеза Лазара. Ударац је био тако јак да је Лазар пао на земљу као мртав. Али рана, у ствари, није била смртоносна, јер жељезо не продрије скроз, пошто се његов врх сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи, вјерујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. Том приликом су били убијени Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, властела рашка. Како се све више подизала граја, паж који је држао Лазарева коња потрча тамо гдје је лежао његов господар. Кад је Лазар угледао коња, смјеста се подиже и узјахавши побјеже. Ово није примијетио ни Никола ни ико од његових људи, јер су, како рекосмо, поуздано вјеровали да је мртав, па су се бацили да поубијају остале. Касније пак, кад су то примијетили, нису се усудили да пођу за њим у потјеру, јер су људи кнеза Лазара били у близини и већ су му долазили у помоћ. Стога је Никола био присиљен да бјежи, а кнез Лазар је због ране остао много дана у кревету.

Мавро Орбин, Краљевство Словена[15]

Након пропасти браће Мрњавчевића, жупан Никола Алтомановић постао је најмоћнији обласни господар у некадашњем Српском царству. Крајем 1371. или почетком 1372, он је вратио под своју контролу област Рудника, коју му је прије тога одузео кнез Лазар. Како је био заокупљен те 1371. и 1372. враћањем Рудника под своју власт, Алтомановић није искористио пад Мрњавчевића у оној мјери у којој је намјеравао. Никола је желио да трговачки град Призрен подведе под своју власт, међутим Балшићи су га предухитрили. Пошто није успио да узме значајнијег учешћа у подјели области Мрњавчевића, Никола се опет окренуо Стону и Пељешцу.

Почетком 1373. Млетачка република склопила је савез са Алтоманoвићем и Балшићима против Дубровника. О овоме савезу сазнајемо више из писама које је Дубровник слао на угарски двор. Дубровник је иначе тражио помоћ од угарског краља Лајоша I против Николе још од 1368, али је никад није добио. Овај пут ситуација је била другачија, с обзиром на то што је Николин савез са Млецима директно угрожавао угарске интересе на Јадрану. Стога је Угарска почела да врши притисак на Николу и да пријети нападом ако Никола настави непријатељства са Дубровником. Раде Михаљчић каже:

Док се млади жупан држао Угарске, могао је да чини и непромишљене политичке потезе. Оног тренутка кад је пришао Млечанима, потписао је себи пресуду[14].

По наводима Дубровчана, према плану, требало је да Балшићи и Никола нападну Дубровник са копна, док би млетачка флота извршила истовремени напад с мора. Балшићи би за своје услуге добили Котор и Драч, а Никола Стонски рат. Судећи према изворима, Дубровчани су сматрали овај поход извјесним. Међутим, извори не наводе више ништа о овом савезу нити о његовим евентуалним акцијама, тако да Михаило Динић закључује како на крају од напада није било ништа, и да се Дубровчанима опасност чинила много већом него што је реално била[13].

Разлози за неуспјех ове коалиције вјероватно леже у Николином коначном слому који се десио исте године. Коалиција између Николе и Млечана формирана је половином 1373, а Никола је доживио коначан слом прије 30. новембра 1373, тако да се претпоставља како због тога овај савез није ни могао да функционише како је било планирано. С друге стране, такође је врло могуће и да су и угарске пријетње уродиле плодом.

У исто вријеме кад је Никола ступио у савез са Млецима, почео је да се ствара савез усмјерен против њега. Послије Николиног безуспјешног покушаја убиства кнеза Лазара, Лазар је тражио помоћ од Угарске, како би се осветио за нанијету му срамоту издајничког Николе. У замјену, Лазар је обећао да ће бити вјеран и послушан слуга, а такође је понудио и 10.000 литара сребра[16], тако да је угарски краљ, Лајош I, радо прихватио његову понуду и послао му у помоћ мачванског бана, Николу Горјанског, са 1000 копљаника. Лазар је такође ступио у контакт и са босанским баном Твртком, великим Николиним непријатељем, и успио да га наговори да приступи овом савезу.

У септембру 1373. заједничким снагама кнез Лазар, бан Твртко и помоћни одреди из Угарске напали су Николу Алтомановића, који овај пут није имао никога на својој страни. Никола, неспреман на овакав сукоб, одлучио је да се повуче на југ својих области, међутим, кад је кренуо према граду Клобуку, који је био повјерен на чување Обраду Зорки, Зорка му је ускратио гостопримство. Не имајући више гдје да се повуче, Никола се вратио назад у свој град Ужице. Утврдио се у ужичкој тврђави и одатле пружао посљедњи отпор својим непријатељима. Након неког времена његова посада се предала, а сам Никола био је заробљен и предат Стефану Мусићу, рођаку кнеза Лазара, на чување. Годину дана касније, 1374. Мусић га је ослијепио уз прећутни пристанак кнеза Лазара. Николине територије биле су подијељене међу савезницима. Кнез Лазар је добио ужичко и рудничко подручје, а Твртко крајеве око горње и средње Дрине и доње Полимље. Балшићи су такође искористили Алтомановићев пад и за себе узели Требиње, Конавле и Драчевицу9.

Након осљепљивања, Никола се у изворима опет помиње тек након двије године, 1376. Тад се још увијек помиње као жупан, који је имао своје људе, вјероватно је и трговао с Дубровником[17]. Вјероватно је био жив и 1395. године, када Вијеће умољених спомиње извјесног жупана Николу кога Михаило Динић идентификује са Николом Алтомановићем[18]. Раде Михаљчић закључује:

Ослепљењем физички онемогућен за витешки занат — рат, Никола Алтомановић је изгледа живeо све до краја XIV века. Уколико је то тачно, пола живота је провео слеп. С обзиром на његов темперамент, гора га судбина није могла снаћи.[19]

Никола Алтомановић у историографији

О Николи Алтомановићу је остало сачувано мало извора, а поред тога сви они потичу од његових противника. Дубровчани су га означавали као најгорег од рашких барона. Мавро Орбин, дубровачки писац, каже за Николу да је био велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан и спреман на свакаква злодјела.

Модерни историчари углавном су негативно оцјењивали личност Николе Алтомановића. Тако га је Константин Јиречек окарактерисао као силеџију уског погледа и плитког ума. Владимир Ћоровић се се сложио са овом оцјеном. Михаило Динић је много блажи у своме коментарисању жупана. У својој расправи О Николи Алтомановићу, он преузима оцјену Илариона Руварца о Николи Алтомановићу: Бејаше млад-луд, охол и поносан могућник. Раде Михаљчић у своме дјелу Крај Српског царства слаже се са овом оцјеном и износи закључак да се Алтомановић није разликовао од ондашње српске властеле.

Историографија је сматрала да је Никола Алтомановић отео кнезу Лазару област Рудника и да је убио стрину Гојиславу, али су се обје тврдње показале као неосноване. Такође му је приписивано вјероломство, иако је он сам у више наврата био жртва вјероломства (издала га је рашка властела на Косову 1369. године, Санко Милтеновић покушао да искористи његов пораз, Обрад Зорка у одлучујућем тренутку одбио да му прискочи у помоћ). Живот и дјеловање Николе Алтомановића углавном је ревалоризовано у савременој српској историографији, а он покушава да се посматра у складу са општим околностима које су наступиле по распаду Српског царства.

Напомене

Библиографија

Извори

Литература

Референце

1. Мавро Орбин, стр. 112.
2. Mon. Rag. V, 373 у Михаило Динић, стр. 3.
3. Михаило Динић, стр. 4.
4. Михаило Динић, стр. 5.
5. Михаило Динић, стр. 8.
6. Михаило Динић, стр. 11.
7. Михаило Динић, стр. 11-15.
8. Раде Михаљчић, стр. 187.
9. Михаило Динић, стр. 15.
10. Мавро Орбин, стр. 107-108.
11. Михаило Динић, стр. 16.
12. Михаило Динић, стр. 21.
13. Раде Михаљчић, стр. 192.
14. Раде Михаљчић, стр. 193.
15. Мавро Орбин, стр. 114.
16. Михаило Динић, стр. 25.
17. Михаило Динић, стр. 29.
18. Михаило Динић, стр. 30-31.
19. Раде Михаљчић, стр. 200.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported