Госвинта

Госвинта је била визиготска краљица између 551. и 589. године. Била је удата за два визиготска краља, прво Атанагилда, а потом Леовигилда, док је за време владавине Леовигилдовог сина, Рекареда, такође имала велики утицај. Била је присутна на визиготској политичкој сцени скоро четири деценије и током владавине три визиготска краља.

Порекло

Готово да нема података о пореклу, месту и тачном датуму рођења Госвинте. Међутим, судећи по њеној каснијој политичкој активности, може се закључити да је одрасла у окружењу под утицајем званичне идеологије Острогота, који су у периоду од 510. до 549. године владали визиготским краљевством и који су се залагали за миран суживот Германа и Римљана и очување друштвене структуре касног Римског царства. Германски владари у медитеранским римским провинцијама користили су римско законодавство како би одржали сегрегацију између Визигота аријанаца и римског правоверног страновништва. Госвинта је целог свог живота бранила овај поредак и није могла да се помири са верском асимилацијом визиготског племства која се одвијала током целог 6. века и која је доживела своју кулминацију 589. године када је Рекаред одбацио аријанство и прихватио правоверно хришћанство као званичну религију краљевства.

Брак са Атанагилдом

Госвинта се око 545. удала за Атанагилда, визиготског племића високог рода који је држао место војног заповедника (dux) Бетике, са седиштем у Севиљи. Са Атанагилдом је имала две кћери: Галсвинту и Брунхилду.

Атанагилд је 551. године искористио пораз тадашњег визиготског краља, Агиле, против побуњеника у Кордоби, и побунио се против њега. Утврдио се у Севиљи, главном граду провинције Бетика и прогласио се краљем. Борбе су се углавном водиле у Бетици, међутим, ратни вихор је захватио цело визиготско краљевство укључујући и северне делове и Септиманију. Године 551. Атанагилд се обратио за помоћ византијском цару Јустинијану, који се радо одазвао позиву. Заједничке Атанагилдове и византијске снаге су победиле Агилу недалеко од Севиље 554. године. У марту 555. године, видевши се у безизлазној ситуацији, Агилини људи су га убили и изабрали Атанагилда за новог визиготског краља.

Међутим, Византинци су одбили да се повуку, а цела Бетика је постала опасно место за владарску породицу, те је Атанагилд 555. или 556. године преселио своју породицу у визиготску престоницу, Толедо. Атанагилд је своју владавину провео у борби против некадашњих савезника и римске аристократије у Бетики. Такође је покушао да осигурна северне границе краљевства удајом својих двеју кћери за франачке краљеве. Госвинта је по свој прилици активно учествовала у преговорима око ова два брака. Негде између 565. и 567. године Брунхилда се удала за Зигоберта I од Аустразије, а Галсвинта за Хилпериха I од Неустрије.

Атанаглид се тешко разболео 567. године и почетком 568. умро. Такође, 567. године стигла је вест о Галсвинтином убиству које је по свој прилици наручио њен муж. Настао је тежак и нестабилан период за визиготску краљевину. Атанагилд је оставио визиготску државу у катастрофалном стању. Владала је велика економскра криза, а на територији целе краљевине избили су бројни устанци који су се потпуно отели контроли.

Племићи су се још једном окупили у Нарбону, у Септиманији, како би изабрали новог краља. Не зна се тачно из којих разлога је нови краљ именован тек 5 месеци након Атанагилдове смрти, али тих 5 месеци је сигурно допринело још већем слабљењу краљевске власти. Многи племићи су се побунили и прогласили независност од Толеда. Држави је био потребан енергичан и мудар владар који би је вратио са ивице пропасти на прави пут. Избор је пао на Лиуву I, визиготског племића из Септиманије.

Брак са Леовигилдом

Већ 569. године Зигеберт I од Аустразије и Гунтрам од Бургундије су упали у Септиманију и заузели Арл. Након успешног похода против Франака и њиховог протеривања с визиготске територије, Лиува је схватио да је северним границама краљевства био преко потребан оштар надзор како би се спречио и унапред обесхрабрио било какав будући франачки упад, с обзиром да је Септиманија одувек била предмет франачких претензија. С друге стране, на унутрашњем плану, Септиманија је одувек била проблематична и склона побунама. Због тога је Лиува 569. прогласио је свог брата Леовигилда савладарем и дао му на управу Хиспанију, док је он остао у Нарбону и владао Септиманијом све до своје смрти 572. године.

Да би учврстио своју власт, Леовигилд се оженио Госвинтом, која се позвала на римски систем преноса власти женском линијом и тиме постигла да високо племство верно Атанагилду (primates palatii и fideles) прихвати Леовигилда као легитимног владара. Према овом систему, мајка, кћерка или супруга владара могла је, захваљујући својој вези са истим, имала је легитимно право на престо које је могла да пренесе на човека ког би изабрала за мужа или усвојеног сина.

Леовигилд је већ 573. године прогласио своја два сина, Херменегилда и Рекареда, савладарима. Године 579. Леовигилд је Херменегилда оженио франачком принцезом, Ингундом, кћерком Брунхилде и Зигoберта I од Аустразије. Ингунда је исповедала правоверно хришћанство, као и сви Франци. Будући да је Брунхилда била кћерка Госвинте и Атанагилда, визиготска краљица је била Ингундина баба. Ингунда, иако веома млада (имала је 12 година кад се удала), била је предана правоверна хришћанка, као и сви Франци. Кад је стигла на двор, њена баба, Госвинта, одмах је почела да је убеђује да промени веру, међутим, без успеха. Госвинта је онда почела да малтретира своју унуку — чупала јој је косе, шутирала је и гурнула је нагу у језерце пун риба, међутим ништа није могло убедити Ингунду да промени веру. Ова ситуација је постала веома забрињавајућа, па је Леовигилд дао Херменегилду на управу јужну провинцију Бетику и млади брачни пар се преселио у Севиљу, а Ингунда се тако удаљила од Госвинте. Међутим, у Севиљи је Ингунда, у савезу са монахом Леандром, епископом Севиље и братом доцније знаменитог Исидора Севиљског, успела да преобрати Херменегилда и да га убеди да напусти аријанство и да пригли правоверно хришћанство. Херменегилд је потом устао против свог оца и прогласио се краљем Севиље 579. године. Јован из Биклара тврди да је Херменегилда на побуну наговорила управо Госвинта. Уколико то заиста јесте тачно — А Е. А. Томпсон тврди да нема разлога да сумњамо у извор — разлози визиготске краљице због којих је урадила тако нешто неочекивано остаће заувек непознати. Након пет година сукоба, 584. устанак је угушен, а Херменегилд ухваћен и погубљен.

Рекаредова владавина

Леовигилд је умро 586. и за новог визиготског краља изабран је његов млађи син, Рекаред. Рекаред је одмах успоставио добре односе са Госвинтом, својом маћехом, и по њеном савету одмах послао франачким краљевима Хилдеберту и Гунтраму изасланике са предлогом за склапање мира. Хилдеберт, Ингундин брат, одмах је пристао, међутим, Гунтрам није хтео ни да прими изасланике и затворио је границе између Септиманије и својих поседа у Бургундији. Неколико година касније, опет по Госвинтином савету, Рекаред је покушао да склопи мир са Гунтрамом, и запросио је Ингундину сестру, Хлодосинду, међутим, Гунтрам је одбио да да свој пристанак. На крају је Гунтрам напао Септиманију 589. и доживео огроман пораз у ком је погинуло више од 5.000 Франака, а 2.000 их је било заробљено.

Рекаред је 587. године у тајности одбацио аријанство и прихватио правоверно хришћанство. Госвинта, одана и загрижена аријанка, испрва је ову промену прихватила мирно, међутим, 589. године је у тајности са аријанским толедским бискупом Улдилом сковала заверу против свог посинка како би га збацила с престола. Завера је откривена, Улдила је био протеран, а Госвинта је нестала под мистериозним околностима. Највероватније је да је извршила самоубиство. Исте године, на Трећем сабору у Толеду, аријанство је одбачено и као државна религија успостављено је правоверно хришћанство.

Литература

  • E. A. Thompson. Los godos en España. Alianza Editorial, Madrid, 2007 (ISBN: 978-84-206-6169-8)
  • Cándida Martínez et al. Mujeres en la Historia de España. Blanca de Castilla. Planeta, Barcelona, 2000, стр. 126-128 (ISBN: 84-08-03541-X)
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported