Гала Плацидија

Гала Плацидија

Портрет Гале Плацидије из њене гробнице у Равени

Лични подаци

Датум рођења	око 390. (?)
Место рођења	Константинопољ (?)
Датум смрти	27. новембар 450.
Место смрти	Рим

Елија Гала Плацидија (лат. Aelia Galla Placidia, рођена око 390, умрла 27. новембра 450. године) је била је једна од значајних личности позне антике. Истицала се како својом личношћу тако и важном улогом коју је имала у политици Римског царства. Била ћерка римског цара Теодосија I и његове друге супруге Гале, сестре Теодосијевог савладара, Валентинијана II. Датум и место рођења нису са сигурношћу утврђени, мада већина аутора предлаже Константинопољ и крај 388. или почетак 389. године, иако је тада Теодосије био у Милану, а са њим вероватно и његова супруга. Други аутори опет, препоручују касније године — 392. или 393. Када је визиготски краљ Аларих опљачкао Рим 410. године, Гала Плацидија је постала његова заробљеница, међутим, након неколико година, од готске заробљенице постала је готска краљица удавши се за Атаулфа, који је постао визиготски краљ након Аларихове изененадне смрти 410. Атаулф је био убијен у палати у Барселони 415. године и након седмодневне Сигерихове тираније, Валија, нови визигорски краљ, вратио је Галу њеном брату Хонорију, који ју је натерао да се по други пут уда за западноримског војсковођу Флавија Констанција, будућег цара Констанција III. У браку са Атаулфом Гала је родила дечака, Теодосија, који је међутим, врло брзо умро, а са Констанцијем је имала двоје деце, ћерку Хонорију и сина Валентинијана, будућег Валентинијана III (425—455), у чије је име 425. и 433. била неформални али ефикасни регент Западног римског царства, све док врховну власт није морала да препусти војсковођи Аецију.

Детињство и младост

Иако се са сигурношћу не зна тачно место ни година рођења Гале Плацидије, извесно је да је прве године свог детињства провела у Цариграду, где је имала сопствену палату и поседе. Када је Теодосије оболео, послао је по њу да је доведу у Милано где је и умро 395. године.

Остатак детињства и младост Гала је провела у Риму, где се о њој, као и о њеном брату Хонорију, малолетном западноримском цару, бринула Серена, супруга војсковође Стилихона који је регентовао западним делом царства у Хоноријево име, а по жељи покојног Теодосија. Односи између Гале и Серене нису били најбољи, те се Гала преселила у другу палату и окружила се Стилихоновим непријатељима. Када је Стилихон пао у немилост 408. године наводно због инвазије Визигота, Гала је те исте године, као заступник интереса свог брата у Риму (који се тад налазио у Равени), потврдила осуду Серене на смрт коју је претходно донео Сенат. Међутим, иако је Стилихон био уклоњен, опасност од Визигота је постајала све већа и реалнија, и 24. августа 410. године, Визиготи под вођством Алариха, напали су и опљачкали Рим. Током три дана и три ноћи, Визиготи су пљачкали палате и цркве, убијали и одводили у робље становнике Рима, многе угледне људе су заробили и одвели као таоце, међу којима је била и Гала. Од тада, Гала неће видети римски двор пуних пет година.

Визиготска краљица

Пљачка Рима 410. године. Француска минијатура из 15. века

Као талац, Гала Плацидија првих година прешла је велики део Римског царства, заједно са Визиготима који су тражили место на ком би се населили и засновали дом. Гала је међутим, иако талац, била поштована и третирана као особа краљевског рода — на крају крајева, била је полусестра западноримског цара са којим су Визиготи желели да поправе односе. Тада је Гала вероватно успоставила контакт са Атаулфом, Алариховим шураком.

Аларих је 410. године изненада умро у Калабрији, и на његово место изабран је Атаулф. Нови визиготски краљ, под утицајем младе и лепе римске принцезе, постао је веома амбициозан — пожелео је да постане део царске породице, па је затражио Галину руку од Хонорија, али је овај то одлучно одбио. Почетком 412. Визиготи су ушли у Галију где је у том моменту владао узурпатор Јовин. Атаулф је склопио договор са Хоноријем: ухватио је Јовина и његовог брата и савладара Себастијана и предао их преторијанском префекту Дарданију. Хонорије је обећао да ће их снабдети житом и да ће им дати земљу у Галији, али, није испунио своје обећање, већ је захтевао да му се прво врати Гала. Атаулф није пристао на то и са Визиготима је кренуо на Галију. Крајем 413. године, Визиготи су већ имали потпуну власт над Аквитанијом.

Супротно вољи западноримског цара Хонорија, Плацидијиног полубрата, Аларихов наследник Атаулф се оженио римском принцезом у Нарбону у јужној Галији 1. јануара 414. године. Венчање је обављено по римском обреду, достојном једне царске принцезе у једном од главних палата у граду. Гала је била свечано обучена, а Атаулф је такође носио римску одећу. Обоје су сели на престо, једно поред другог где су им поданици одавали почасти. Испред њих, пропарадирало је 50 младића од којих је сваки носио две посуде, једна пуна злата друга драгог камења, плен који су Визиготи опљачкали у Риму. Сама церемонија била је апсолутно римска и хришћанска и сматрала се победом цивилизације над варварством. Према историчару Оросију, Гала је извршила велики утицај на Визиготе, посебно на њиховог краља, Атаулфа, који је испрва сањао о томе да претвори Римско царство у Визиготско царство, међутим, захваљујући Галином утицају, променио је мишљење и почео да размишља о себи и Визиготима као обнављачима Римског царства.

Али, Хонорије је имао сасвим супротан став. Флавије Констанције, Хоноријев врховни војни заповедник (magister militum), почео је да врши велики притисак на Визиготе блокиравши све медитеранске галске луке. Визиготи су почели да остају без залиха хране и били су присиљени да напусте Галију. Негде у зиму између 414. и 415. Визиготи су прешли Пиринеје и ушли у Хиспанију, где је ситуација још од 409. године била хаотична — Вандали, Алани и Свеви су дивљали по Иберијском полуострву, пљачкајући све на шта би наишли. Визиготски двор се сместио у Барселони где се краљевском брачном пару родио и први син. Дечак је добио име Теодосије, према свом деди по мајци, што је био само још један у низу доказа романизације визиготског краља и његовог покушаја да легитимизује свог наследника као наследника царског престола, с обзиром да Хонорије није имао деце. Међутим, дечак је умро у првој години живота и сахрањен је у Барселони уз свечану церемонију. Мали Теодосије је био положен у сребрни ковчег који је потом био сахрањен у посебно направљеној гробници у унутрашњости једне цркве у околини Барселоне. Много година касније, Гала Плацидија ће пренети посмртне остатке свог првог детета у Равену у сопствену гробницу.

Међутим, међу Визиготима растао је антиримски став, а Атаулф је све чешће био оптуживан да је превише под утицајем своје жене. Атаулф је био убијен у палати у Барсину августа 415. године. Наводно, убио га је извесни Дубије чијег је господара Атаулф убио. Име тог наводног Дубијевог господара извори не помињу, али га описују као краља једног дела Гота, што нас наводи на закључак да је веома могуће да се радило о Сару, поготову што је након Атаулфовог убиства престо узурпирао Саров брат, Сигерих. Сигерих је поступао веома сурово према Гали — одузео јој је све краљевске почасти и прогласио је обичним ратним заробљеником, не дајући јој чак ни привилегије таоца високог и племенитог рода. Гала је морала, заједно са свим осталим заробљеницима, да следи Сигериха пешке 12 миља у његовом походу на Барселону. Срећом, Сигерихова тиранија није трајала дуго: након седам дана, и он је био убијен, а на његово место изабран је Валија, који је одмах Гали вратио све њене привилегије и поштовао је као краљицу удову. Међутим, Визиготи су се опет нашли у пат позицији — Хоноријев војсковођа, Флавије Констанције, 415. блокирао је јужну Галију у којој су Визиготи боравили и тиме им опет одсекао пут снабдевања храном. Гала је опет постала роба за размену — Валија је почетком 416. пристао да размени Плацидију за 600.000 мерица жита.

Августа

Гала се вратила у Рим у лето 416. године у пратњи групе Визигота верних Атаулфу. Неколико месеци касније, почетком 417. године, Хонорије је удао Плацидију за победоносног војсковођу Констанција, према коме Гала није гајила симпатије. Међутим, ипак је пристала на тај брак и од тог момента почела је да врши утицај на свог новог мужа, под претњом развода. Плацидија је Констанцију родила двоје деце, ћерку Јусту Грату Хонорију (између октобра 417. и септембра 418) и сина Плацидија Валентинијана (2. или 3. јула 419. године).

Гала се такође наметнула и свом брату, Хонорију, користећи се добро опробаним методама свог оца — склапање договора уз демонстрацију силе што се тиче варвара, и активно учествовање у црквеним међусобицама. Најзад, 8. фебруара 421. Хонорије је Констанција прогласио за свог савладара и дао му титулу августа, док су обојица Плацидију прогласили августом. На тај начин је њена породица била та која је легитимно имала право да наследи престо након Хоноријеве смрти. Уздизање Констанција III, међутим, није потврдио Плацидијин братанац и источноримски цар, Теодосије II, тако да се очекивало затезање односа између Равене и Цариграда. Констанције је ипак врло брзо преминуо — 2. септембра 421. — чиме је даље заоштравање односа између Цариграда и Равене избегнуто. Гала је свог мужа сахранила у маузолеју у Равени који је она изградила за себе и своју породицу и где је такође преместила посмртне остатке свог првог детета из брака са Атаулфом, малог Теодосија.

Гала Плацидија и њена деца, августа је приказана десно, њена ћерка Хонорија у средини а син Валентинијан III лево.

Након Констанцијеве смрти, Гала Плацидија и Хонорије су се веома зближили, чак толико да је, према Олимпиодору, њихово стално љубљење у уста у људима изазивало срамотне сумње у њихов однос. Међутим, захваљујући сплеткама Падусије, супруге високог официра Феликса, и Елпидије, Галине дадиље, њихови односи су касније прилично захладнели, да би се на крају велика љубав између брата и сестре претворила у отворену мржњу. Равена је на крају била подељена на два табора, царев и царичин, који су долазили у отворене сукобе, неретко на самим улицама града. Кастин, који је наследио Констанција на месту врховног заповедника војске (magister militum) и који је био отворени непријатељ Гале Плацидије, сукобио се прво с Бонифацијем, који је управљао Северном Африком и који је био ватрени Галин присталица. Кастин је 422. кренуо у Хиспанију и наредио Бонифацију да крене с њим, али је овај то одбио и отишао за Африку. Кастин је затим оптужио Галу да је позвала непријатеље у помоћ у борби против свог брата због чега је Гала била приморана да побегне из Рима са својом децом. Ова оптужба није била тотално без основа, јер је врло могуће да је Гала затражила помоћ Визигота, својих некадашњих поданика који су јој остали верни и који су се сада налазили у Аквитанији. Бонифације јој је дао новац и омогућио јој бег у Цариград, где ју је Теодосије II, упркос ранијим несугласицама, примио отворених руку. Њен статус августе је био признат, као и легитимитет царског положаја њеног покојног мужа. Штавише, искован је и новац у њену част, а кад је Хонорије умро нешто касније исте те године (27. августа), Теодосије је одлучио да подржи своју тетку и њеног сина у борби против узурпатора Јована кога је на престо поставио Кастин. Узурпатор је имао још једног важног присталицу — Аеција који је тада држао положај куропалата (cura palatii).

Јован није био признат у Риму, а изгледа да иначе није имао много присталица, осим у Равени и у војсци која је била под директном Кастиновом контролом. Бонифације, који је управљао северном Африком, одбио је да призна новог западноримског цара и обуставио је испоруке жита у Рим. Крајем 424. године, Теодосије је посалао флоту у Италију под командом Ардабурија и Аспара, да поново успоставе власт Теодосијеве династије. Са њима је кренула и Гала са децом у пратњи Теодосијевог магистра царске канцеларије (magister oficiorum), Хелиона који је у име цара у Солуну малог Валентинијана прогласио за цезара. Кад су стигли до Салоне. Ардабурије је наставио бродовима прелазак Јадрана, док је Аспар са коњицом кренуо копном ка Акилеји. Гала је кренула са Ардабуријем, али је флота доживела бродолом, па се она, не чекајући да прође невреме, прикључила Аспару и наставила пут копном. Након спасавања августа се заветовала да ће у знак захвалности подићи цркву посвећену св. Јовану Крститељу, што је нешто касније и учинила у Равени, заједно са својом кћерком Хоноријом.

Јован је пред очигледном опасношћу послао Аеција да доведе Хуне у помоћ, међутим, Аеције је стигао прекасно. У септембру 425. узурпатор Јован је поражен и убијен у Равени, а Кастин је протеран. Царска породица је затим отпутовала у Рим где је Теодосијев изасланик, високи царски канцелар (magister oficiorum) Хелион, прогласио Валентинијана III за августа 23. октобра 425. године. Отприлике у исто време и Хонорија је проглашена за августу, а мајка и ћерка су касније подигле у Равени базилику посвећену св. Јовану Крститељу.

Аеције, с обзиром да је био на челу војске од око 60.000 Хуна која се налазила на самој граници Италије, склопио је договор с новом влашћу: у замену за разумну суму, успео је да убеди Хуне да се врате кући без борбе, док је Аеције задржао своју службу под новом влашћу која га је исте 425. године послала у Галију у својству заповедника коњице (magister equitum).

Регентство

Између 425. и 437. године, Гала Плацидија је де факто владала Западним римским царством. Имала је апсолутну политичку моћ и пуну подршку источноримског цара, Теодосија II, који је дефинитивно одлучио да се побрине да његов млади рођак остане на западноримском престолу. Главне тешкоће на унутрашњеполитичком плану које је Гала имала биле су проузроковане борбом не за престо, него за место врховног војног заповедника (magister militum), положај који је вештом носиоцу могао да донесе неограничену политичку моћ.

Три личности су биле заинтересоване за овај положај: Феликс, који је држао Италију и званично имао назив врховног заповедника војске (magister militum), Бонифације који је држао Северну Африку у својству врховног заповедника војске за Африку (magister militum per Africam) и Аеције, који је држао Галију у својству врховног заповедника коњице (magister equitum). Гала је покушавала да одржи баланс између тројице супарника, трудећи се да не дозволи ни једном од њих да постане моћнији од друге двојице и у почетку је заиста и успевала у томе. Међутим, изгубила је контролу над ситуацијом када је 427. Феликс оптужио Бонифација за нелојалност и позвао га да се врати у Италију. Кад је Бонифације одбио, Феликс је послао војску у Северну Африку, али је био поражен.

У међувремену Аеције се прославио у борби са варварима — 426. против Визигота и 428. против Салијских Франака — и затим је затражио од царице да га постави за врховног заповедника војске (magister militum), што је ова и урадила, 429. године, сменивши са тог положаја Феликса. У мају 430. године, Аеције је ухапсио Феликса и његову супругу Падусију под оптужбом да су ковали заверу против њега и обоје их погубио у Равени.

Погубљење Феликса је алармирало августу која се уплашила за интересе свог малолетног сина. Искористивши Аецијево одсуство, Плацидија је позвала Бонифација да дође у Италију и доделила је и њему титулу врховног заповедника војске. Аеције је на ову вест одмах напустио Галију и са својом војском кренуо назад у Италију. До сукоба је дошло 432. године код Риминија. Аеције је у овој бици био потучен, али је и сам Бонифације тешко рањен тако да је умро три месеца након битке. На Бонифацијево место био је постављен његов зет, Себастијан, а Аеције се у првом моменту повукао на своје имање на селу, међутим, након неуспелог покушаја убиства, побегао је Хунима и свом пријатељу, хунском краљу Ругили од кога је затражио помоћ. Наредне, 433. године, Аеције се вратио у Италију праћен бројним хунским помоћним одредима. Себастијан је побегао у Цариград, а царица је била приморана да Аецију препусти врховну команду над римском војском Западноримског царства. Тиме је Аеције постао де факто владар Западног римског царства. Две године касније, 5. септембра 435, узео је титулу патрикија чиме је још једном потврдио апсолутну превласт коју је са толико муке коначно освојио.

Пошто се 437. године формално њена улога у високој политици била окончана, Гала се посветила сарадњи са црквом и подизању цркава и споменика углавном у Равени. Сматрала је да је зближавање Запада и Истока неопходно, те је стога уредила брак између свог сина Валентинијана и Евдоксије, кћерке источноримског цара Теодосија II, који је био склопљен исте 437. године. Из истих разлога фаворизовала је на Западу Теодосијев законик, компилацију ревизије римских закона које је донео Теодосије II.

Гала Плацидија је преминула 27. новембра 450. у Риму, али је њено тело пренесено у већ припремљени маузолеј у Равени где је већ почивао њен супруг Констанције III и полубрат Хонорије (или је пак на то место сахрањен касније Валентинијан III). Посмртни остаци сахрањених у равенском маузолеју су грешком спаљени 1577. године. Сам Маузолеј Гале Плацидије је 1996. године са још седам позноантичких грађевина Равене уврштен на Унескову листу Светске баштине.

Литература

• Cándida Martínez et al. Mujeres en la Historia de España. Gala Placidia. Planeta, Barcelona, 2000, стр. 43-48 (ISBN: 84-08-03541-X)
• J. B. Bury. History of the Later Roman Empire, THE DISMEMBERMENT OF THE EMPIRE IN THE WEST. Regency of the Empress Placidia. The Defence of Gaul (A.D. 425‑430) , London 1923. (извор)
• J. B. Bury. History of the Later Roman Empire, Justa Grata Honoria, London 1923.
• P. J. Heather. The Fall of The Roman Empire, After Constantius:The struggle for Power, London 2005. стр. 258-262
• P. J. Heather. Goths and Romans, 332—489, Clarendon Press, Oxford, England, 1991 (ISBN: 0-19-820234-2)