Царица Софија
preporucen.png
Царица Софија
{$caption}
Цар Јустин II и царица Софија. Искован у Никомедији око 574/5. Јустин и Софија држе скиптар и седе један наспрам другог на дуплом престолу. Изнад њих се налази крст.
Лични подаци
Датум рођења око 530.
Датум смрти око 602.
Место смрти Цариград

Софија (рођена око 530. год, умрла око 602) била је супруга византијског цара Јустина II (565—578) и његова равноправна савладарка. Софија је по Јовану Ефеском била сестричина супруге цара Јустинијана I, Теодоре. За будућег владара се удала захваљујући утицају своје тетке, али је и после Јустинове смрти задржала титулу августе и велики утицај на двору и у политици. Софија је била, као и њена тетка, веома утицајна, али је за разлику од Теодоре, њен удео у власти био званично и потврђен титулом августе савладарке, што Теодора никад није успела да постигне[1].

Младост и прве године брака

Царица Теодора, Софијина тетка. Детаљ мозаика из цркве Сан Витале у Равени (547).
Царица Теодора, Софијина тетка. Детаљ мозаика из цркве Сан Витале у Равени (547).

Софија је била кћерка једне од сестара царице Теодоре, супруге цара Јустинијана I. Теодора је имала је две сестре, Анастасију и Комито. О Анастасији уопште нема података, па се због тога претпоставља да је Комито, коју је Теодора 528. године удала за Јустинијановог војсковођу Сита, била Софијина мајка[1]. С обзиром да је Софија 565. године када је постала августа већ имала удату ћерку Арабију, није могла бити рођена после 535. године[2]. Софија се удала за Јустинијановог сестрића, Јустина и пошто је вероватно кључну улогу у склапању тог брака одиграла царица Теодора, венчање је свакако обављено пре њене смрти 548. године, што би Софијино рођење померило неколико година раније, око 530, врло брзо након венчања Комито и Сита[2].

Пошто Јустинијан и Теодора нису имали деце, на двору је увек постојала притајена борба око места Јустинијановог наследника. Постојала су два законита претендента и оба су се звала Јустин — један је био син Јустинијанове сестре Вигилантије и Софијин муж, а други је био син Јустинијановог брата од тетке, Германа. Теодора је, наравно, подржавала Софијиног мужа и трудила се на све начине да потисне Германовог сина, тако да је Софијин муж већ након 552. почео да напредује у дворској служби — добио је место куропалата, дворског мајордома[3], које му је давало могућност да буде увек близу цара, за разлику од другог Јустина који је често био одсутан бранећи границе Царства.

Познато је да су Софија и Јустин имали двоје деце, ћерку Арабију и сина Јуста. Син изгледа није дуго поживео (умро је пре 565). Арабија је била удата за војсковођу Бодуарија који је наследио Јустина II на месту куропалата[3]. Као Теодорина блиска рођака, Софија је вероватно још за живота своје тетке, а касније и као супруга куропалата била добро упозната са начинима на које се долази до моћи, а вероватно ју је и Теодора спремила за улогу будуће владарке коју јој је била наменила од самог почетка[2]. Стога је врло могуће да је баш Софија одиграла кључну улогу у Јустиновом доласку на престо.

Јустинова савладаркa

Прве године заједничке владавине

Јустинијан је умро у сну, 14. новембра 565. године. Пре него што је умро, није именовао свог наследника, а Јустин, куропалат, био је у предности над Јустином, Германовим сином, јер се у тренутку цареве смрти налазио у престоници[2], за разлику од Германовог сина, који је у то време ратовао против Авара[4]. Док царева смрт још није била обелодањена, присутни сенатори су истог дана у тајности изабрали Јустина за цара. Софија се том приликом мудро држала по страни, међутим, према Корипу, дворском песнику који је детаљно описао Јустиново крунисање, народ их је обоје славио, називајући их двама светлостима света. Вероватно да је Софија била Корипова мецена с обзиром да је он у својим стиховима слави[2] — описао је такође и Јустинијанову сахрану коју је организовала царица Софија, а њу назива својом музом и царицом и заштитницом света. Историчари данас примећују да је песник подвукао равноправност царских супружника и Софијину водећу улогу у јавним церемонијама. Заправо, Корип искоришћава родбинску везу Софије са Теодором, која је била царица, и на основу тога закључује да је и сама Софија имала право на престо[2].

Јустинов опстанак на престолу и даље је био у опасности а угрожавао га је рођак Јустин, син војсковође Германа. Софија се побринула да се та опасност брзо уклони. Наводно, војсковођа Јустин је у првом моменту био лепо дочекан у Цариграду, међутим, врло брзо су његови телохранитељи уклоњени, а он сам је био послат у Александрију где је и убијен[4]. Визиготски свештеник, Јован из Биклара, који се тада налазио у Цариграду, без двоумљења приписује ову наредбу Софији, а такође наводи и како је царски пар тражио Јустинову главу као доказ да је овај мртав, а кад су им је донели, у бесу су је шутирали[4]. Било како било, Софија је на тај начин успела да Јустиново ступање на престо прође без трзавица. Положај Јустина и његове супруге сада је дефинитивно био учвршћен. На аверсу новца који је Јустин почео да кује, први пут у римско-византијској историји појавили су се цар и царица заједно, са свим царским инсигнијама и ореолима око глава, како заједнички држе скиптар у облику крста.

Софијина одлучност и присутност у политичком животу и одлучивању није нестала са учвршћивањем Јустина на престолу. Године 566. уклонила је Етерија и Адаија, двојицу сенатора који су били оптужени за велеиздају и покушај тровања Јустина[3]. Ова побуна вероватно је имала везе са ранијим незадовољством банкара, зато што је Етерије учествовао у завери коју су 562/3. године банкари организовали против Јустинијана[5]. Две године касније, 568, велики Јустинијанов војсковођа и евнух Нарзес, био је опозван са своје дужности намесника Италије. Неки извори наводе да се то десило по жељи локалне аристократије, међутим, Павле Ђакон и Константин VII Порфирогенит тврде да је Нарзес отпуштен због свађе са царицом Софијом која му је поручила, алудирајући на уобичајне задатке дворских евнуха, да ће га поставити за учитеља ткања њених пратиља[3]. Павле Ђакон тврди како се стари војсковођа толико уплашио од царице да се није усудио да се појави у престоници[3].

Очигледно је било да је Софија уживала потпуно поверење свог мужа, чему је доказ и чињеница да ју је Јустинодмах по ступању на престо крунисао и прогласио је августом, титулом коју Теодора није успела да добије[3].

Економска политика

Сцена из лова на којој је приказан Хозроје I.
Сцена из лова на којој је приказан Хозроје I.

Софија је имала великог утицаја на доношење економских мера и одлука које су се тицале царске ризнице. У жељи да придобије аристократију и крупне банкаре, Јустин је по ступању на власт вратио све јавне дугове. Јустинијан је веома често прибегавао присилном узимању зајмова од најбогатијих банкара, што се овом слоју никако није допадало, те су организовали устанак 562/3.[5]. Јустин и Софија свакако нису желели да ту класу имају за непријатеља, па је Јустин вратио дугове сопственим новцем. Теофан Исповедник тврди да је у овом гесту велику улогу имала заправо сама Софија, јер је она била та која је сазвала банкаре и зајмодавце и вратила им позајмљени новац[5], због чега ће она бити веома хваљена, док је Јустин, за разлику од ње, стекао глас тврдице[6]. Јустин се такође жалио да је наследио државу у дуговима[7], мада томе не треба придавати велику пажњу, с обзиром да је несташица новца у цараској ризници за време Јустина била више цикличне него структуралне природе[8]. Такође, Јустин је 565. и 568. вршио два потпуно почасна конзулата1 (редовни конзулат је укинут 541) при чему је искористио прилику да обдари водеће сенаторе и придобије цариградску светину јавним приредбама и играма.

Софија је водила рачуна да се из државне касе не троши више него што је преко потребно, те је Јустин прво 565. отказао плаћање данка Аварима[5], а касније, 572. године, и Персијанцима[6]. Овај потез је наравно био приписан тврдичлуку[5], мада су Софија и Јустин као основни циљ имали опоравак царске ризнице[5]. Корип, наравно, наводи како је разлог за овај потез била чињеница да је било испод части Царства и даље подмићивање варвара, међутим, јасно је да је основни разлог био чисто финансијске природе. Ова одлука ће, наравно, бити погубна по спољну политику Царства које се суочило са великом кризом након неколико тешких пораза у Подунављу и на Истоку. Кулминацију пораза представљао је пад тврђаве Даре у руке персијске војске, у новембру 573. године, након чега ће цар птпуно изгубити разум, а Царство је ипак наставило с политиком плаћања данка у замену за мир[5].

Црквена политика

Софија и Јустин II испрва су подржавали монофизите, међутим, касније су се приклонили православљу из политичких разлога. Јустинијан није био спреман да препусти престо некоме ко не исповеда правоверно хришћанство[3]. Теодор, епископ Цезареје, предочио је Софији овај Јустинијанов став почетком 560-их. Софија је одмах одбацила монофизитизам и пригрлила правоверно хришћанство, међутим, Јустинијан ипак није именовао Јустина за свог наследника, вероватно зато што није много веровао у искреност Софијине промене вере[3]. Заправо, врло је вероватно да је Софија остала и даље верна монофизитизму, с обзиром да је царски пар испрва остао у добрим односима са многим Теодориним рођацима који су сви били монофизити, нарочито са Теодориним унуком, богатим монахом Анастасијем, који је све своје богатство оставио царском пару[3]. Такође, песник Корип у својој похвали царском пару, написао је молитву Девици Марији коју наводно изговара Софија и у којој се велича божанска природа Христа2[3].

До 571. године Софија и Јустин II здушно су се трудили да издејствују помирење монофизитизма и правоверног хришћанства и да постигну уједињење цркве[9]. Такође су желели да измире и разне монофизитске секте. Након Јустиновог ступања на престо послали су Велизаровог посинка, монаха Фотија у Египат и Александрију, не би ли учинио нешто по том питању, међутим Фотије у томе није имао успеха [9]. Затим је Јустин у другој половини 566. године у Цариграду организовао неколико јавних расправа између монофизита и халкедонаца и којима је председавао патријарх Јован Схоластик[9]. Ове расправе, организоване с циљем да се покуша постићи договор о црквеном уједињењу, након годину дана нису донеле очекиване резултате. Онда је Јустин уприличио нови састанак са монофизитима на персијској граници, потом у Дари, и понудио им едикт у ком су заступници халкедонске догме начинили приличне уступке али су га монофизитски монаси одбили[9]. Након још неколико безуспешних покушаја, Јустин је 571/2. објавио нови едикт који је, иако прилично попустљив, био оштрији од оног понуђеног у Дари. Монофизитима је понуђено бацање анатеме на Халкедонски сабор уколико признају да су они криви за шизму, приклоне се правоверној цркви и прихвате правоверно причешће[9]. Међутим, Јустин није антемисао Халкедонски сабор и монофизити су се осетили превареним и побунили се. Стални порази у напорима да се црква уједини деловали су веома фрустрирајуће на владарски пар који је тај задатак схватао превише лично, тако да су Софија и Јустин решили да промене тактику[9]. Отпочео је период прогона монофизита — цркве су затворене, епископи и монаси утамничени или протерани, а монофизитско свештенство натерано да прихвати правоверно хришћанство[9]. Јован Ефески, монофизитски епископ, који је и сам на својој кожи искусио ове прогоне, као главног кривца за ове недаће монофизита види патријарха, који је учествовао у прогонима и вероватно утицао на Софију и Јустина да донесу такву драстичну одлуку[10], иако су обоје током целе седме деценије 6. века виђани како посећују монофизитске манастире нудећи поклоне калуђерима и калуђерицама не би ли на мирољубив начин прихватили православље[10]. Нико није био поштеђен — прогањани су чак и чланови Софијине породице, као нпр. Георгија и Антипатра, жена и ташта Јована, Тедориног унука, а Јованово име је било избрисано са конзуларног диптиха[10]. Линда Гарланд стога сматра да су својим поступцима, Софија и Јустин допринели још већем расколу између монофизита и правоверних[10].

Софија и моћ

Софија је била прва византијска царица која је владала на равноправној нози са својим мужем. Она сама је сматрала да полаже пуно право на престо на основу свог сродништва с Теодором, као и да је Јустин постао цар захваљујући тој родбинској вези. Јовај Ефески бележи следеће Софијине речи у којима она говори како је Јустиново лудило божја казна зато што он није довољно ценио њен статус савладарке[3]: Царство је дошло преко мене и мени се вратило: а он је кажњен и сад пати због мене, зато што ме није довољно ценио, него ме је запостављао[3].

Заједничка владавина огледала се на сваком кораку — кроз епиграме и говоре византијских великодостојника који су се обраћали обома као равноправним владарима као и скулптуре које су се дизале по престоници. Сам Јустин је кроз своје поступке потврђивао Софијин равноправан положај: прво ју је, наравно, прогласио августом одмах након свог крунисања, а затим је њено име дао разним грађевинама које је градио о царству — луци у Јулијану, две палате, једна поред луке, а друга на другој страни Босфора)[10]. Теофан тврди да је Јустин обновио јавна купатила у Таурусу и да им је такође дао Софијино име. У северозападном делу престонице, Деутерону, налазила се још једна палата која је добила Софијино име, као и палата на острву Принкипо. У самом граду подигнуте су бронзане статуе Јустина и Софије које помиње Јован Ефески, а у луци Нарзес је подигао групу скулптура које су почивале на стубовима и које су приказивале Јустина, Софију, њихову кћерку Арабију, као и Јустинову мајку Вигилантију. Такође је постојала још једна група скулптура које су приказивале Софију, Арабију и Софијину сестричину, Хелену[11].

Софија је свој владарски положај потврдила узимањем званичне титуле Елија, титуле коју су носиле царице Теодосијеве династије и њихове наследнице, Верина (супруга Лава I), Аријадна (кћерка Лава I и супруга Зенона и Анастасија I) и Зенона (супруга узурпатора Василиска, Верининог брата), али која није била додељена Еуфемији (супруга Јустина I) као ни Теодори, Софијиној тетки[3].

Софија је била и прва владарка која је била приказивана на фолису, бакарном новцу који је био у свакодневној употреби, и као пуноправни владар[16]. И раније су се царице појављивале на новцу — Јелена и Фауста, мајка и супруга Константина Великог, или Лицинија Евдоксија, супруга западноримског цара Валентинијана III и кћерка источноримског цара Теодосија II, као и Пулхерија, Теодосијева енергична сестра — али никад у истом рангу с царем и на новцу у свакодневној употреби[12]. Софија је, за разлику од њих, исто као и Јустин, приказана на престолу у одори са свим владарским инсигнијама које обележавају њен царски статус. На новцу кованом у Картагини, чак је додато њено име поред Јустиновог[3].

Спољна политика и Јустиново лудило

Одмах по ступању на власт, Јустин је одбио да плаћа данак Аварима који је Јустинијан био уговорио, а који су многи Византинци сматрали срамотом. Авари, међутим, нису одмах реаговали[13]. Одлучили су да се удруже са Лангобардима и да нападну Гепиде. Гепиди су тражили помоћ од Византије понудивши Сирмијум (данас Сремска Митровица) као награду за помоћ, али Јустин није ништа учинио по том питању[13]. Док су се Авари ширили по гепидским земљама, Јустин се докопао и Сирмијума и гепидског блага. У међувремену, Авари су постали врло јаки, и Лангобарди су мудро одлучили да се удаље од њих, те су кренули на Италију која је сад била лак плен[14], с обзиром да је 568. године био опозван стари Јустинијанов војсковођа Нарзес који је до те године био на функцији намесника Италије[14]. Само годину дана раније, визиготски краљ, Атанагилд, напао је византијску провинцију на Иберијском полуострву, Спанију[14], а 569. године маварски краљ Гармул напао је византијску провинцију Африку и убио афричког префекта Теодора[14]. Јустин није послао ни финансијску ни војну помоћ својим западним провинцијама јер се трудио да уштеди где је год могао[14]. Лангобарди су већ између 571. и 572. прегазили скоро читаву Италију, Гармул је убио заредом два афричка префекта, а нови визиготски краљ, Леовиглд, наставио је с нападима на Спанију[15]. Јустин не само да није послао помоћ својим западним провинцијама, него је 572. године одбио да плаћа данак и Персијанцима[14] под изговором да су Персијанци прогонили јерменске хришћане[16]. Чарке с Аварима је окончао тако што им је дао поклоне које им је раније ускратио и кренуо у помоћ Јерменима који су се побунили против персијске власти[15] са војском на чије чело је поставио свог рођака Марсија као главног заповедника војске[15]. Марсије је у почетку извојевао неколико победа у Јерменији, а онда му је у пролеће 573. године стигла необјашњива порука од Јустина у којој му се саопштава да је разрешен дужности[15]. У готово истом моменту, стигло је и обавештење да му је персијски краљ Хозроје I Ануширван кренуо у сусрет с великом војском. Дошло је до општег расула у византијској војсци, а Хозроје је без већег отпора заузео најважније византијско упориште на граници с Персијом, тврђаву Дара[15] новембра 573[16].

Јустин, свестан своје кривице за овај катастрофални исход, потпуно је полудео[15] и покушао је да скочи кроз прозор и да тако оконча живот, али су га слуге спречиле у томе[19]. Јустин је трајно изгубио ментално здравље, иако се то и раније примећивало — октобра 572. године цар је наредио да се његов зет, Бодуарије, избаци са силентијума3 и да се пребије, мада му се одмах потом извинио, највероватније по Софијином наговору[16]. Да би спречила сталне Јустинове покушаје да се баци кроз прозор, Софија је наредила да се поставе решетке. Јустинови насилни испади према његовим сарадницима и дворанима Софија је успевала да заустави плашећи га измишљеним монструмима[16]. Како би га одвратили од разноразних лудости, већим делом дана Јустина су слуге возале у покретном престолу док је цар слушао музику извођену на оргуљама[16]. Било је више него очигледно да Јустин више није био способан да влада. Пошто је на престолу морао бити физички и психички здрав мушкарац, било је неопходно да се Јустину нађе савладар.

Самостална владавина

У првом тренутку, Софија је морала да преузме власт у своје руке. По лекару Захарији, послала је поруку персијском краљу Хозроју I подсећајући га да води рат против царства на чијем се челу налазила нејака жена болесног супруга[17], као и да кад је он био болестан, да му је Константинопољ послао најбоље докторе који су га излечили[18]. Хозроје је био дирнут и пристао је на једногодишње примирје из ког је била искључена Јерменија и које је царске арке коштало 45.000 номизми[17][19]. Ово примирје касније је продужено на три године[3]. Међутим, било је јасно да се ускоро мора наћи савладар за Јустина, а с обзиром на њен положај у царству, било је природно да је сенат консултује у вези са одабиром кандидата за то место. Иако је било других чланова породице, између осталих, и Јустинов и Софијин зет, Бодуарије, Софија се свесрдно заложила да место цезара добије Тиберије, заповедник екскубитора (царске гарде)[3][17]. Софија се потом постарала да Јустин у једном моменту луцидности усвоји Тиберија, тако да је Тиберије проглашен 6.[17] или 7[12]. децембра 574. године цезарем, под именом Тиберије II Константин[21]. Пошто га је Јустин и усвојио[12][3], Тиберије се, непосредно пре преузимања положаја цезара, заклео да ће поштовати Софију као царицу и мајку[21], и да јој никада неће нанети зла[3].

Софија је наставила да се понаша као равноправни владар са Тиберијем, нарочито кад је било у питању трошење новца из царске касе[3]. Тиберије је сматрао да је Јустин накупио огромно богатство и почео је да га троши на одбрану граница царства, као и стицање популарности коју је Јустин изгубио[19]. У складу с тим, Тиберије је обилно даривао народ и укинуо је порезе на хлеб и вино које је Јустин био увео[22]. Такође је пристао да Аварима плаћа великодушни данак од 80.000 номизми[22] годишње у замену за савезништво и одбрану граница царства у Подунављу, што је Тиберију омогућило да 575. године почне да премешта војску из Тракије и Илирикума на Исток, на границе са Персијом. Затим је склопио трогодишњи мир са Персијанцима и пристао да им плати 30.000 номизми[22]. Обезбедивши тако сигурност на на истоку и на Балкану, Тиберије је послао војску са Јустиновим зетом Бодуаријем на челу у поход на Италију на Лангобарде[22].

Софија је била огорчена на њега због великих количина новца које је трошио на походе и стално му је пребацивала да је расипник[3]. Према Гргуру Турском, једном приликом, пошто је Тиберије потрошио неких 7.200 фунти злата, Софија му је пребацила да ће довести Царство до просјачког штапа и да расипа новац који је она с тешком муком сакупила, на шта јој је Тиберије одговорио да се он само труди да очисти двор од свега оног што је она сакупила неправдом, пљачком и отимачином[3].

Софија, Тиберије и Инона

Софија није била спремна да дели своје место царице августе са Тиберијевом женом, Иноном. Јован Ефески бележи следећу Софијину изјаву: Док сам жива своје царство ни круну другој предати нећу, нити ће друга ући овде [у царску палату] све док је живота у мени[3][23].

Инона je била присиљена да са децом живи у оближњој палати Хормизда, а не у царској палати заједно са својим мужем који је могао да посећује њу и децу само ноћу[23]. Софија је отишла толико далеко да је Инони забранила приступ царској палати и онемогућила дворанкама и супругама достојанственика да посећују Инону и указују јој дужно поштовање. Инона је на крају, страхујући за сигурност себе и своје деце, напустила Константинопољ и населила се у Дафонудону. Софија је изгледа сматрала да Јустин, као август, може себи да тражи помоћ и заменика, али не и да угрожава њен положај августе.

Златник цара Тиберија II Константина, искован 579. године. На новчићу се види биста цара са царским инсигнијама и крстом у руци
Златник цара Тиберија II Константина, искован 579. године. На новчићу се види биста цара са царским инсигнијама и крстом у руци

Међутим, Софија је ипак сматрала да је њен положај августе угрожен и да би га учврстио само брак са владарем. Каснији извори, као нпр. Теофан, наводе да су Тиберије и Софија били љубавници, као и то да је Софија у ствари планирала да се уда за њега, не знајући да је Тиберије ожењен[3][23][17]. Према Теофану, сазнала је за постојање Иноне тек кад је ова дошла с децом у Константинопољ али је мало вероватно да је то истина. Штавише, Софија се надала да ће Тиберије отерати Инону и оженити се њоме, тако да му је то предложила након Јустинове смрти 4. октобра 578. године, преко посланика кога је она лично послала Тиберију, као и преко патријарха Евтихија (наследника Јована Схоластика) који му је саветовао да би требало да се разведе од Иноне и да се ожени Софијом или њеном кћерком Арабијом, која је тад већ била удовица[23]4. Тиберије је одбио овај предлог, предложио Софији да се сматра царицом-мајком и дозволио јој да остане у царској палати (мада Софија није имала ни најмању намеру да се сели). Према речима Јована Ефеског, Тиберије је Софију уважавао и указивао јој дубоко поштовање, иако она то није знала да цени[23].

Пошто је била одбијена, Софија није имала другог избора него да дозволи Инонин долазак у Константинопољ. Међутим, Инона и Тиберије нису веровали наводној Софијиној доброј вољи, па је Инона, уместо у великој пратњи достојној будуће царице, ушла у Константинопољ тајно и ноћу, у пратњи само једног чамџије. Према већ раније уговореном плану, Инону су дочекали сенат и патријарх и одмах је прогласили царицом доделивши јој царско име Анастасија, након чега су је политичке странке поздравиле на Хиподрому.

Последње деценије

Пошто је Тиберије био крунисан за апсолутног владара 26. септембра 578. године[21], девет дана пре Јустинове смрти, није било никаквих трзавица ни проблема при његовом ступању на престо. Иако се Тиберије према Софији односио са дужним поштовањем, она није била задовољна исходом догађаја ни променом у свом положају, па је покушала још једном да преокрене ствари у своју корист. Према савременику догађаја, франачком историчару Гргуру Турском, Софија је искористила прво Тиберијево одсуство из престонице да организује заверу у корист Јустинијана, рођака њеног покојног супруга, за кога је сматрала да ће бити савитљивији од Тиберија[21]. Тиберије се хитно вратио у Цариград, пресекао заверу и лишио Софију свих њених поседа и богатства оставивши јој само скромну ренту[21]. Такође ју је ставио под дискретни надзор, уклонивши све њене слуге и доделио јој друге који су њему били одани. Јустинијан, који је у првом моменту био кажњен, пао је у велику царску милост јер је било више него очигледно да је једини и главни организатор завере била Софија[21]. Јован Ефески у свом опису догађаја закључује да су Софијине недаће казна Божија за прогоне монофизита које је Софија вршила, као што је Јустиново лудило било њему казна за исти чин[24]. Јован Ефески тврди да је Тиберије такође открио да је Софија изнела из царске палате знатну количину злата као и других предмета који су били царско власништво[24]. Цар је поновио да ће је поштовати као мајку, али је убрзо постало јасно да је Софија најзад истиснута у други план. Понуда да буде царица-мајка била је двоструко увредљива за Софију: не само зато што је хтела да се уда за Тиберија, него и зато што је положај царице мајке био исти као и царице супруге, док је Софија желела да активно учествује у власти, као што је то радила за живота свог мужа Јустина[24.

Инона Анастасија је, почев од 578/9, почела да се појављује на новцу уз свог мужа што је била почаст некада резервисана за Софију. Поштп стара августа није показивала намеру да се исели из својих одаја у царској палати, Тиберије је доградио северно крило палате у које се сместио са породицом јер није хтео да противуречи Софији[24. Најзад, између 579. и 580, Софија се иселила у палату Софијају за коју Теофан тврди да је изградио Тиберије Софији у част[255. У сваком случају, Софијино пресељење ни у ком случају не треба тумачити као падање у царску немилост, јер ју је Тиберије и даље високо уважавао и захтевао од свих да је поштују као његову мајку. Софија је и даље била третирана као августа и ако се иселила, сигурно је било својом вољом[25.

Маврикије

Иако је Софија сада била потиснута у други план, њено мишљење је још увек било цењено. Тиберије је у августу 582. лежао на самртничкој постељи, можда усред последица тровања поквареним дудом[25]. Осетивши да му је дошао крај, позвао је Софију и затражио њен савет у вези са одређивањем престолонаследника. Она му је предложила успешног војсковођу јерменског порекла Маврикија и предлог је прихваћен. Софија, која је имала тек нешто више од педесет година, наводно је планирала да се уда за Маврикија, међутим, Тиберије ју је надмудрио последњи пут пошто је Маврикија оженио својом ћерком Константином[25]6.

Иако опет изиграна, Софија је овај пут остала у пријатељским односима са новом царицом. Пред крај Мавркијеве владавине, за Ускрс, 26. марта 601. године Константина и Софија припремиле су круну на дар Маврикију, али је цар поклон окачио изнад олтара Свете Софије у Цариграду и на тај начин дубоко увредио обе августе. Обе царице су биле погођене и ражалошћене и Константина је празник провела у свађи са мужем.

Након овога, у изворима више не постоји ни један други податак о Софији. Почетком 602. подунавска војска се побунила и извикала за цара центуриона Фоку који је затим свргнуо и погубио Маврикија и његову породицу. Могуће је да су у овим немирима Фокине присталице убиле и саму Софију[25].

Напомене

Библиографија

Литература

  1. L. Garland, Sophia (565—601). у Byzantine Empress, Women and Power in Byzantium, AD 527—1204, London and New York 1999, стр. 40—58. (извор)
  2. L. Garland. Sophia (Wife of Justin II). De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (извор)
  3. W. T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society, Stanford University Press, 1997 (ISBN 0804726302 извор)
  4. Averil Cameron, Bryan Ward-Perkins, Michael Whitby, The Cambridge Ancient History: Late Antiquity: Empire and Successors, Ad 425-600. Cambridge University Press, 2000, ISBN: 0521325919 стр. 86-94
  5. Oxford Dictionary of Byzantium III, Oxford University Press, London, 1991 (ISBN: 0-19-504652-8)

Референце

1. Linda Garland, 40
2. Linda Garland, 41
3. DIR, Sophia (Wife of Justin II)
4. Linda Garland, 42
5. Linda Garland, 43
6. The Cambridge Ancient History, 88
7. The Cambridge Ancient History, 87
8. The Cambridge Ancient History, 92
9. Linda Garland, 46
10. Linda Garland, 47
11. Linda Garland, 48
12. Linda Garland, 51
13. Treadgold, 220
14. Treadgold, 221
15. Treadgold, 222
16. Linda Garland, 50
17. The Cambridge Ancient History, 94
18. DIR, Justin II (565-578 A.D.)
19. Treadgold, 223
20. ODB, III, 1896
21. Linda Garland, 54
22. Treadgold, 224
23. Linda Garland, 53
24. Linda Garland, 55
25. Linda Garland, 56
26. Treadgold, 226—227
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported