Битка на Јармуку
preporucen.png
Битка на Јармуку
Део арапских освајања
Поглед на долину реке Јармук где се 636. године одиграла битка између византијских и арапских снага.
Поглед на долину реке Јармук где се 636. године одиграла битка између византијских и арапских снага.
Основни подаци
Датум: 20. август 636.
Место: долина реке Јармук
Исход
Убедљива победа Арапа
Сукобљене стране
Византија Калифат
Заповедници
Теодор Тритурије
Вахан
Никита
Џабала
Омар
Халид ибн Алвалид
Абу Убаид
Амр ибн Алас
Абу Сафајан
Јачина
80.000 — 100.000
(савремене процене)
100.000 — 400.000
(извори)
25.000 — 40.000
(савремене процене)
24.000 — 40.000
(извори)
Губици
50.000 погинулих
(савремене процене)
70.000 — 120.000 погинулих
(извори)
4.000 погинулих

Битка на Јармуку је била оружани сукоб између византијске и арапске војске који се одиграо 20. августа 636. године и у коме је византијска војска претрпела тежак пораз, који је за Византију значио дуготрајан губитак Сирије. Битка на Јармуку је била највећа отворена битка између Византинаца и нове силе, муслиманских Арапа, и означила је почетак муслиманске доминације на Блиском истоку и Северној Африци.

Однос и састав снага

Око броја учесника постоје различите процене. Извори дају прилично високе бројке — од између 80.000 и 100.000 византијских војника које наводи хроничар Теофан (почетак 9. века)[1], до између 200.000 и 400.000 које наводе муслимански извори — Јахја ал Баладури (200.000)[2] или Ибн Калдун[3] и Ал Вакиди (400.000)[4]. Модерни историчари такође дају различите процене — Никол даје цифру од неких 100.000[5], Акрам број учесника битке процењује на 150.000[7], Кенеди на 80.000[8], док Каеги предлаже број од само 15-20.000 византијских војника[9].

Што се тиче броја арапских војника, модерни историчари углавном прихватају податке савремених извора. Савремени историчари процењују да је арапска војска имала 25.000 ратника, које наводи Никол[10], до 40.000 које наводе Халдон[11] и Акрам[7]. Извори дају сличан број — Баладури (24.000)[2], Ибн Калдун (30.000)[3] или Ал Вакиди (40.000)[12].

Византијска војска је била састављена од плаћеника, па је самим тим била и етнички веома шаренолика — у њен састав, поред Византинаца, улазили су и Јермени, разна арапска племена, затим Персијанци, туркменско-хунски номади из Украјине и германска племена Лангобарда из Италије[13]. Војници који су били регрутовани са територија унутар Царства, потицали су из Илирика и Тракије са Балкана као и из Исаврије, Понта и Кападокије. Такође је и верски састав био изузетно шаренолик: поред православаца и монофизита, било је Јевреја, пагана и манихејаца. Тензије између припадника различитих народа, као и различитих вера биле су прилично велике и само су уносиле раздор и слабиле византијску војску[13].

С друге стране, муслиманска војска је у првим годинама освајања била састављена од пажљиво одабраних ратника, и није укључивала велике масе војника којима ратовање није било занат[5]. Теоретски, сваки мушки члан муслиманске заједнице имао је војне обавезе према држави, а осећај оданости сопственом племену био је изузетно јак и значајно је допринео високом моралу арапске војске у првим освајачким походима. Своју бројчану инфериорност у односу на непријатеља надокнађивали су високим степеном мотивисаности као и великом ратничком вештином и покретљивошћу. Главнину арапске пешадије чинили су мушкарци из градова и оаза који су код арапских војсковођа уживали више поверења од коњице коју су чинили пустињски бедуини, чија је оданост била доста слабија[5]. Мало се зна о арапској коњици која је учествовала у првим муслиманским освајачким походима[5]. У арапским редовима налазили су се и потомци припадника сасанидске коњице која је средином 6. века била послата да уништи Арапе у Јемену, Оману и Јамами (данас североисточна Саудијска Арабија)[5]. Јеменски војни одреди одиграли су важну улогу у освајању византијске Сирије. Такође је било и хришћанских и јеврејских Арапа, као и црних војника пореклом из Африке и припадника разних семитских неарапских племена[14].

Војсковођe

Византијска страна

О војсковођама у овој бици, како ромејским тако и муслиманским, зна се врло мало. Са ромејске стране врховну команду над војском имали су војсковође Теодор Триторије и Вахан. Такође треба поменути и Никиту као и као и последњег гасанидског краља, Џабалу[15].

Теодор Триторије је био сакеларије то јест, царски ризничар. Mогуће да је био и врховни војсковођа Оријента (magister militum per Orientem), као и то да је био евнух[15].

Вахан је био пореклом Јерменин, и вероватно је познавао терен много боље него Теодор Триторије. Командовао је новопристиглим снагама послатим из Јерменије и из Константинопоља, као и локалним арапским одредима који су били под византијском командом[15].

Никита је био син персијског војсковође Шахрбараза и готово је сигурно да је био хришћанин. Не зна се готово ништа о снагама које је предводио, али се верује да није био претерано одан Византији, с обзиром да је покушао да пребегне Арапима након битке на Јармуку[16].

Џабала је био Арапин хришћанске вере и последњи гасанидски краљ. Након битке на Јармуку, склопио је мир са муслиманима у Сирији, међутим, врло брзо је дошао у сукоб са Омаром, након чега је напустио Сирију и настанио се на византијској територији у околини Херсона у Кападокији, где су он и његови потомци водили борбу против муслимана[17].

Арапска страна

На арапској страни, командовали су други калиф, Омар, као и војсковође Халид ибн Алвалид, Абу Убаид, Амр ибн Алас, као и Абу Сафајан. О арапским лидерима опширно извештавају арапски извори, али је готово немогуће одвојити истину од легенде[18].

Омар је био врло енергичан и поштован владар под чијим се вођством одиграо период најинтензивних арапских освајања. Арапски извори га описују као човека високих моралних квалитета који је остао скроман у облачењу и понашању. Омар је такође био заслужан за оснивање арапске плаћене војске као и настанак Дивана, листе свих војно способних мушкараца у Калифату[19].

Халид ибн Алвалид је био потпуна супротност. Арапски извори га описују као не претерано религиозног, немирног духа, неустрашивог и бескрупулозног војсковођу који је захваљујући својим подвизима био познат као Мач Божји[19].

Абу Убаид је био трећи арапски вођа који је учествовао у овој бици. Иако невеликог војног искуства, Омар га је поставио на чело муслиманских инвазионих снага у Сирији више из политичких разлога јер је показао више такта са бившим побуњеницима који су сад служили у редовима војске Калифата, као и са хришћанима у Сирији[19].

Амр ибн Алас је био изврстан политичар и мудар војсковођа, који је предводио муслиманске походе на Палестину. Познат је по томе што је освојио византијски Египат[20].

Абу Сафајан је био седамдесеттрогодишњи искусни војсковођа који је у почетку био ватрени противник пророка Мухамеда. Сад се борио на муслиманској страни[21].

Позадина

Цар Ираклије је након дуге и напорне борбе са Сасанидским царством коначно сломио персијску државу 627/28. године. Међутим, нестанак Сасанидског царства уједно је значио и уклањање тампон зоне између Византије и арапских племена која све до тада нису представљала опасност по Византију, али су тих година доживљавала корените промене у друштвеном и верском животу, и те промене касније ће имати директне последице по саму Византију. Мухамед, пророк ислама, отпочео је 622. процес уједињења различитих арапских племена на верској основи. Нова религија се до Мухамедове смрти 632. године већ била проширила по целом Арабијском полуострву. Након Мухамедове смрти, настала је борба око тога ко ће заузети његово место. Из те борбе као победник изашао је Абу Бакр, који је довршио уједињење арапских племена које је започео Мухамед. Године 634. Абу Бакр је упутио позив у Џихад (Свети рат), чиме је отпочео процес арапског ширења и освајачких похода[22].

Прве на удару биле су области под влашћу суседа младе арапске државе — византијска Сирија и персијска Месопотамија. Персијска Месопотамија је пала без већег отпора, док је Византија с тешком муком одолевала арапском продирању. Већ 633. године Арапи су упали у Палестину и уништили византијске гарнизоне стациониране код Газе[23], да би потом Абу Бакр наредио премештање главнине арапских војних снага из Ирака у Сирију. Арапи су се изузетно брзо нашли пред Дамаском. Ираклије, који се тада налазио у северној Сирији, није пошао лично у сусрет Арапима јер му је здравље већ било нарушено, него је послао свог брата, куропалата Теодора против војске Абу Бакровог војсковође, Халида ибн Алвалида (592—642). Недалеко од Јерусалима, код Аџнадаина, у јулу или августу 634. године дошло је до битке између Халидових и Теодорових снага у којој су Византинци претрпели велики пораз након чега су били приморани да се повуку у заштиту градских бедема Јерусалима. Газа је морала убрзо да се преда, а Арапи су потом без већег отпора ушли у Палестину[24].

Пошто је 634. Абу Бакр умро, наследио га је Омар, Мухамедов таст, који је одлучио да крене на византијску Сирију. Избегавајући добро утврђене градове као што су Јерусалим и Цезареја, Арапи су се упутили ка северу, натерали Ираклија да се повуче из Емесе у Антиохију, да би на крају опсели Дамаск. Опсада Дамаска је трајала шест месеци — од марта до септембра 635. године — кад је опсађенима нестало хране, били су приморани да предају град у арапске руке[25].

Византијски одговор

Након пада Дамаска, Ираклије је схватио опасност са којом се морао суочити, те је у Антиохији почео да окупља велику војску са намером да крене у противнапад. Због здравствених проблема Ираклије није могао лично да предводи војску у овом походу[26]. Није најјасније коме је поверена врховна команда над византијским снагама које су се бориле на Јармуку — могуће је да је Ираклије именовао сакеларија (министра финансија), Теодора Тритурија за врховног команданта ове војске, међутим, то је такође могао бити и Вахан, јерменски војсковођа, а могуће је да су њих двојица делили врховну команду. Шахрбаразов син, Никита као и гасанидски вођа Јабала, највероватније су били потчињени првој двојици[27].

По први пут од кад су почели византијско-арапски сукоби, Византија је имала бројчано далеко надмоћнију војску[27]. У том светлу, Арапи су одлучили да се повуку на сигурно. Халид се повукао на југ иза реке Јармук, источне притоке реке Јордан, одакле је могао да неометано контактира са Медином и да се снабдева храном[26], и одакле је могао да се безбедно повуче у пустињу ако би за то било преке потребе. Послушавши Халидов савет, Абу Убаид се такође повукао напустивши скоро освојене градове, Емесу и Дамаск. Арапи су такође вратили харач који су покупили на овим територијама јер нису били у стању да их бране како је то било договорено при предаји градова[28].

Византијска војска се прво улогорила код Кисве (Kiswah) недалеко од Дамаска, међутим Византинци су врло брзо подигли добро утврђени логор код Јакусе (Yaqusah). Са рекама Јармуком и Рукадом (Ruqqad) на југоистоку, као и долином Самак и Голанском висоравни на северозападу, византијски логор се налазио на изузетно добром стратешком положају. Неки извори тврде да је Вахан изабрао то место како би дао времена својим људима да се аклиматизују, међутим, вероватније је да је разлог био тај што му је тај положај дозвољавао да надгледа изузетно стратешки важан пут између Сирије и византијског Египта, као и да својим присуством угрожава муслимански Јордан[28].

Вахан је имао под својом директном командом неких 15—20.000 људи, што је било недовољно да покрије византијски фронт дуг 13 км, тако да је сигурно било рупа у византијским редовима, а борбе које су уследиле биле су истовремене борбе више мањих група, а не једне велике[29]. Сам Вахан командовао је центром византијске војске која се састојала углавном од јерменских војника. Десно крило је било под командом Гаргија чија је војска укључивала тешку пешадију са дугим штитовима уз помоћ којих су правили одбрамбени зид, док је лево крило било под командом Кантира, тзв. Буцинадора[29]. Џабалови арапски одреди састојали су се од лаке коњице и нешто пешадије на камилама и били су распоређени свуда по бојном пољу, али такође су покривали и истурено лево крило. Византијске војске је такође било на мосту на реци Рукад на три, четири километра у позадини. Теодор Триторије се не помиње у изворима као командант било каквог одреда на бојном пољу[30].

Традиција говори да су се муслимани окупили на брду Тал ал Џумуа[30], међутим, вероватно се ту налазило њихово десно тј. северно крило. Абу Убаида је поверио команду Халиду ибн Алвалиду, који је целу војску поделио на 36 пешадијских јединица од којих је формирао четири дивизије. Три коњичке јединице Халид је распоредио иза центра и крила а главнину резервне коњице оставио је у позадини[31]. Тешко је утврдити положај муслиманског логора[31]. Највероватније је да је постојало више племенских логора који су се налазили иза сваке дивизије на изворима воде и који су снабдевали стрељачке одреде стрелама и другим потрепштинама. У овим логорима такође су се налазиле жене које су се бринуле о рањенима[29][32].

Тензије у византијском логору

Византијску војску су уочи битке потресали опасни нереди и недисциплина. Дошло је до крвавих обрачуна између одређених група и одреда. Неки извори наводе и избијање побуне јерменске војске која је Вахана прогласила царем, али та прича је вероватно неверодостојна[29]. Истина, 636. године дошло је до јерменске побуне против Ираклија, али у питању је био наводно независни принц Шахоруни, владар источне Анадолије. Такође између главних војсковођа — Теодора и Вахана, као и између Гаргија и Канатира, тј. Буцинадора, владао је ривалитет. У једном моменту, Буцинадор (који је вероватно имао и титулу друнгарија), одбио је послушност свом надређеном, тј. Гаргију[29]. Џабала и његове Арапе углавном су сви игнорисали, што је била фатална грешка с обзиром на њихово добро познавање терена. Неповерење између Грка, Јермена и Арапа је све више расло, поред већ постојећег верског сукоба монофизита и правоверника. Ови раздори су у великој мери допринели катастрофалном исходу битке.

Битка

Скоро три месеца две војске су провеле не мрдајући се са својих добро утврђених положаја. Византинци су по Ираклијевом наређењу покушали да реше спор дипломатским методима — Вахан отпочео преговоре с неким арапским вођама преко свог старијег официра, Јерменина Гаргија као и гасанидског вође, Џабала[28], међутим, по свој прилици, Арапи нису били много заинтересовани и 23. јула извршили су напад на војску Теодора Тритурија и Џабала у коме су однели убедљиву победу и повратили гасанидску престоницу, Џабију (Jabiya)[33].

С друге стране, муслиманска страна била је појачана јеменским одредима међу којима је изгледа било и пешака стрелаца. Византинци, имајући у виду арапско јачање и свој неуспех у напорима да посеју раздор међу арапским вођама, одлучили су да нападну. Дан пре битке, Вахан је последњи пут покушао да реши сукоб без борбе — сусрео се с Халидом и понудио му велику количину новца у замену за муслиманско повлачење, међутим, његова понуда је одбијена и следећег дана дошло је до првих оружаних сукоба[29].

Први дан

Битка је трајала пуних шест дана. Почела је 15. августа 636. године двобојима најбољих војника једне и друге стране. Постоји прича о томе како је Гаргије првог дана прешао на муслиманску страну примио ислам и умро мученичком смрћу, међутим, највероватније је да је апокрифне природе. С друге стране, могуће је да је било хришћанских Арапа који су у последњем тренутку променили страну. У подне, Вахан је послао пешадију и стрелце у напад и борба прса у прса трајала је све до заласка сунца[32].

Други дан

Другог дана битке, 16. августа, Вахан је наредио напад у зору и тако ухватио своје непријатеље неприпремљене и у молитви. Након три напада, муслиманско десно крило је попустило и Вахан је стигао до неколико арапских логора[32]. Међутим, муслиманску војску у повлачењу дочекале су њихове жене виком и поругама, бацајући камење на њих и оптужујући их да су кукавице и издајице како би их посрамиле и натерале назад у битку[32]. Слично се десило кад је лево муслиманско крило попустило пред византијским напредовањем и отпочело повлачење. Жене су песмом и поругама терале муслиманске ратнике назад у борбу. Изгледа да је интервенција жена имала ефекта, јер су Византинци на крају ипак заустављени. Халид је послао резервну коњицу као појачање прво десном, а онда и левом крилу, док је центар извршио противнапад и успео да пробије непријатељске линије. Потом су се војске повукле на своје почетне позиције[21].

Трећи дан

Трећег дана Вахан је опет напао као и другог дана и Арапи су опет морали да се повуку. Међутим, њихове жене су их опет дочекале повицима и увредама и батинама их натерале назад у борбу. Забележено је да је један војник прокоментарисао: Лакше нам је суочити се с Ромејима (Византинцима) него са нашим женама.[21]

Постоје неслагања у модерној историографији по питању ког је тачно дана Халид извршио свој чувени и одлучујући напад који је Арапима донео победу. Генерал мајор пакистанске војске Акрам мисли да се то десило шестог дана, док проф. Гаванми са јорданског Универзитета Јармук мисли да су у питању били трећи и четврти дан[32]. Никол је мишљења да је вероватнија друга опција, али да и даље остаје питање како је то Халид урадио — да ли је Халид намамио непријатеља у заседу, или је искористио кратак моменат кризе у византијској координацији[34].

Четврти дан

Четврти дан је био одлучујући дан. Муслимани су већ били изгубили приличан број стрелаца, док је Вахан поновио напад. Јерменски одреди потпомогнути гасанидском коњицом натерали су на повлачење један муслимански одред. Византијска коњица је напала северне муслиманске таборе, али је остала одсечена од своје пешадије, па је зато почела да бежи на север. Абу Убаида је са друга два одреда напао византијски центар и десно крило. Халид је резервну коњицу поделио на два дела и послао их на друге две стране, тако да су Јермени и хришћански Арапи сад били нападнути с три стране. Дошло је до жестоке борбе која се завршила византијским повлачењем и знатним губицима у гасанидским редовима[34].

Кад је византијска коњица кренула на север, за њом је кренуо одред лаке коњице муслиманских Арапа. Византијска коњица, сачињена углавном од хришћанских Арапа, разбежала се по околним селима — неки су дезертирали, а неки су пребегли муслиманским Арапима. Дезертерство је захватило и друге хришћанске Арапе који су чували једини мост преко реке Рукад, тако да је ово битно стратешко место брзо пало у руке муслимана[35]. Византијска војска је сад била одсечена од свог главног логора у Јакуси. У међувремену, муслимани су трпели велике губитке под кишом византијских стрела и тај дан је остао познат као Дан изгбљених очију. Међутим, нису далеко стигли у повлачењу, јер су их врло брзо дочекале жене и као и претходна два дана натерале назад у борбу. Византинци су коначно били натерани на повлачење[36].

Пети дан

Петог дана Вахан је поново прибегао преговорима, наводно како би постигао муслиманско повлачење, међутим, истина је да је византијска војска била у клопци, сатерана између два кањона двају река — Јармука и Рукада, одсечена од свог табора у Јакуси. Не зна се тачно кад су муслимани заузели логор у Јакуси, мада је то највероватније било током ноћи, након што су претходног дана заузели мост на Рукаду. Цео пети дан две војске нису кретале у акцију, вероватно обе уморне од борби од претходног дана. Једини покрети који су предузети било је стварање јединствене коњичке јединице како на муслиманској, тако и на византијској страни[36].

Шести дан

Шестог и последњег дана дошло је до коначног обрачуна. Почео је са сукобом Абу Убаидових и Гаргијевих јединица у којем је Гаргије на крају погинуо. Након тога, муслимани су прешли у офанзиву. Највеће борбе водиле су се у северозападном делу фронта, око моста на реци одакле су муслимани свим снагама покушавали да одбију нападе Византинаца који су по свој прилици већ били у паници јер им је одступница била одсечена и налазили су се сатерани у клопку[36]. Неки су положили оружје и покушали да се предају, међутим муслимани, који су такође претрпели велике губитке, нису ухватили много заробљеника. Други су покушали да спас нађу у бегу низ стрме литице кањона, међутим, многи су ту нашли само смрт[37]. Они који су успели да побегну, углавном су то учинили низ долину или су успели да побегну на јужну страну на територију данашњег Јордана. Хиљаде византијских војника успело је да побегне у Емесу и Египат[38].

Што се тиче војсковођа, није најјасније шта се десило с некима — Вахан је или погинуо на бојном пољу, или је успео да побегне да би се потом замонашио и остатак живота провео у манастиру Свете Катарине на Синају. Теодор Тритурије је погинуо на бојном пољу, али је Никита успео да побегне у Египат где је покушао да пребегне муслиманима, али је био одбијен. Џабала се такође спасао и неко време је постизао повољне договоре са освајачима[38].

Постоји такође прича о великој пешчаној олуји која је заслепила византијске војнике у одсутном тренутку, међутим, то је највероватије само оправдање за катастрофалан византијски пораз, с обзиром да се појављује само код Теофана, хроничара са почетка 9. века, и то као облак прашине и јаког ветра, а такође је њена појава мало вероватна с обзиром на врсту терена на ком се битка одиграла[36].

Губици и последице

Ни код погинулих на византијској страни савремени историчари и извори се не слажу. Енциклопедија Британика наводи број од 50.000 погинулих[39], док Баладури наводи 70.000[40], а Ал Вакиди више од 120.000[12] погинулих. Напротив, с арапске стране број погинулих је извеснији — 4.000 (Акрам)[7].

Победом код Јармука Сирија је била практично освојена. Дамаск, Емеса, Антиохија и већина других сиријских градова су се предали без борбе, док је Ираклије напустио Исток и понео Часни крст са собом у Цариград на чување.

Након тога, у релативно кратком року, готово све византијске азијске територије су пале у арапске руке. Почетком 638. године након дуге опсаде и Јерусалим се предао Омару, а нешто касније исте године, пала је и Цезареја. Византијска Месопотамија је била освојена имеђу 639. и 640. године. Из Месопотамије, Арабљани су кренули на Јерменију где су у току 640. године освојили веома важну тврђаву Двин, да би потом предузели прве кораке у освајању Египта које је било окончано током 642. године.

Библиографија

Извори

  • Theophanes the Confessor, Chronographia, 810-815. стр. 337-338 (The chronicle of Theophanes: an English translation of anni mundi 6095-6305 (A.D. 602-813) преводилац: Harry Turtledove, University of Pennsylvania Press, 1982 ISBN 0812211286 извор)
  • Ahmad ibn Yahya al-Baladhuri, Kitab Futuh al-Buldan, 9th century. стр. 140 и 141 (The origins of the Islamic state, превод: Philip Khûri Hitti, Columbia University, 1916 извор) Battle of Yarmuk, Medieval Sourcebook, извор)
  • Ibn Khaldun, Muqaddimah, 1377. стр. 126 (превод на енглески: Franz Rosenthal, извор)
  • Al-Waqidi, Maghazi Rasulillah, 8th century. стр. 107 и 140

Литература

  • Warren T. Treadgold. A History of the Byzantine State and Society. Stanford University Press, 1997 (ISBN: 0804726302)
  • New Cambridge Medieval History. Vol 1 (500—700), Ed. Paul Fouracre.Cambridge Univ. Press, Cambridge 2005, (ISBN: 13-978-0-521-36291-7)
  • J. J. Sounders. A History of Medieval Islam. Routledge, 1965. (ISBN 0-415-05914-3)
  • Fred McGraw Donner. The Early Islamic Conquests, Princeton University Press, 1981 ISBN 0691053278
  • Hugh N. Kennedy. The Byzantine And Early Islamic Near East, Ashgate Publishing, 2006 ISBN 0754659097 (стр. 145)
  • David Nicolle. Yarmuk 636 A.D.: The Muslim Conquest of Syria #31, Osprey Publishing, 1994
  • Agha Ibrahim Akram, The Sword of Allah: Khalid bin al-Waleed - His Life and Campaigns, Oxford University Press: Pakistan, 2004 ISBN 0195977149
  • Walter E. Kaegi. Byzantium and the Early Islamic Conquests, Cambridge, 1995.
  • Енциклопедија Британика. Халид ибн Алвалид
  • John Haldon. The Byzantine Wars, Arcadia Publishing, 2001 ISBN 0752417959

Референце

1. Theophanes the Confessor, 337-338
2. Baladhuri, 140
3. Ibn Khaldun, 126
4. Al-Waqidi, 107
5. Nicolle, 29
6. Donner (1981)
7. Akram (2004)
8. Kennedy, 145
9. Кaegi (1995)
10. Nicolle, 40
11. Haldon (2001)
12. Al-Waqidi, 144
13. Nicolle, 19—20
14. Nicolle, 30
15. Nicolle, 14
16. Nicolle, 1415
17. Nicolle, 15
18. Nicolle, 16
19. Nicolle, 17
20. Nicolle, 18
21. Nicolle, 69
22. Treadgold, 301
23. Cambridge Medieval History, 297
24. Sounders, 44
25. Sounders, 45-46
26. Sounders, 46
27. Nicolle, 58
28. Nicolle, 59
29. Nicolle, 62
30. Nicolle, 63
31. Nicolle, 64
32. Nicolle, 66
33. Nicolle, 61
34. Nicolle, 70
35. Nicolle, 73
36. Nicolle, 74
37. Nicolle, 77
38. Nicolle, 78
39. Енциклопедија Британика
40. Baladhuri, 141
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported