Насловна страна
Добро дошли!

Историјска библиотека је енциклопедија на српском језику у којој можете наћи занимљиве текстове из области политичке и војне историје, као и историје књижевности. Ако смо вам се свидели, ако имате неки предлог или конструктивну критику, упишите се у нашу Књигу утисака.

Historical Library is an encyclopedia in Serbian language in which you can find interesting texts about different subjects from political and military history. If you liked us, if you have any suggestion or constructive objection, please, sign into our Guestbook.

Позајмите глас Историјској библиотеци!
Readernaut
Историјска библиотека жели да учини своје садржаје доступним слабовидим особама или особама које имају потешкоћа у читању, и за то сте нам потребни ви и ваш глас!
Ако сте заинтересовани, кликните
овде!
Препоручујемо
miroslavljevo-jevandjelje.jpg

Стара српска књижевност обухвата дела српске оригиналне и преводилачке књижевности настала у периоду од почетака српске писмености у 9. веку до преовлађивања барока у српској књижевности у 17. веку.

Развој српске књижевности почео је у 10. веку углавном преводилачким радом са грчког језика преко кога су прихваћени различити сакрални текстови хришћанске вере. Самостално стваралаштво у српској књижевности почиње књижевним стваралаштвом светог Саве да би се у каснијим вековима формирала под различитим књижевним и ванкњижевним утицајима (литургијска реформа с почетка 14. века, исихастичка духовност, Косовска битка и слично). >>>

rekesvintova-kruna2.jpg

Визиготска Хиспанија је била визиготска држава која је постојала на територији Иберијског полуострва током 6. и 7 века. Почетак и крај ове државе обележила су два велика визиготска пораза — 507. у бици код Вујеа и 711. код Гвадалете. Године 507. у бици код Вујеа нестала је визиготска држава са седиштем у Тулузу. Визиготи су били присиљени да се повуку из својих аквитанских поседа у које је продрла војска франачког краља Хлодовеха I. Њихови поседи у Галији сведени су се на део Нарбонске Галије, Септиманију. >>>

brunhildino-vencanje.jpg

Брунхилда је била визиготска принцеза, кћерка визиготског краља Атанагилда и његове жене Госвинте. Према Фредегару, њено право име било је Бруна, које је касније промењено у Брунихилдис (Brunichildis). Удала се за франачког краља Аустразије, Зигоберта I, сина франачког краља, Хлотара I, и тако постала краљица Аустразије. Када је њену старију сестру, Галсвинту, усмртио њен муж, Хилперих I од Неустрије, отпочела је огорчено и доживотно ривалство са Хилпериховом другом женом, Фредегундом. >>>

ljubomir-naslovna.jpg

Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића обухвата критике које је Вук Стефановић Караџић објавио о делима Милована Видаковића као и Видаковићеве одговоре на њих и његову критику Вуковог рада. Ова полемика представљала је важан догађај у историји српске књижевности јер је промењен манир писменог општења међу писцима, истакнута су нека Вукова начела у вези са језиком и књижевношћу док је Видаковићево дело под утицајем критике било делимично скрајнуто са главног тока српске књижевности. Историчари и теоретичари књижевности су на различите начине тумачили ову полемику разумевајући је као једну етапу у Вуковој борби за реформу српског књижевног језика, сукоб различитих поетика или културолошко размимоилажење. >>>

milovan-vidakovic-ii.jpg

Милован Видаковић (рођен 1780. године у селу Неменикуће код Космаја, умро 28. октобра 1841. у Пешти, Хабзбуршка монархија) је био српски књижевник који се сматра утемељивачем романа у српској књижевности. Рођен у селу Неменикуће, подно Космаја, Видаковић је први књижевник нове српске књижевности који је потекао из области данашње централне Србије. Још у детињству пребегао је у Угарску, где се првобитно настанио у Иригу и где је отпочело његово школовање, које је потом наставио у Новом Саду, Сегедину и Кежмарку где је добио уобичајно хуманистичко образовање. У Кежмарку се спријатељио са Димитријем Давидовићем који га је сматрао за свог ментора. Убрзо је почео да ради и као приватни учитељ и ментор а још током школовања отпочео је и са књижевним радом. >>>

ОстракизамВиријатов устанакЈован VI КантакузинБан БорићБајазит IМировна нота Бенедикта XV (1917)Јован ВладимирОдевање Срба у Хабзбуршкој монархији 18. векаСрпско војно племство у Војној граници 18. векаЖофроа де ВилардуенГеоргије МагарашевићПетар ТекелијаАна СавојскаСтефан МусићПолемика Вука Караџића и Милована ВидаковићаМилован ВидаковићПарсифалСрпска војска у БизертиМанастир МоштаницаРихард ВагнерДимитрије ДавидовићКонстантин ВеликиМарија МедичиДвор у средњовековним српским земљамаСредњовековни српски владарМавро ОрбинАларих IИларион РуварацМара БранковићЈустин IIБрунхилда од АустразијеЦарица СофијаБитка на ЈармукуСтара српска књижевностЈустинијан II РинотметСвети СаваИраклијеКтиторска делатност Светог СавеСулејман I ВеличанствениСвета ЈеленаЛеовигилдКонстантин IVПад Београда (1521)Андроник I КомнинХиспанијаВизиготска ХиспанијаСимонидаЦарица ТеодораПетар ВеликиВелизарОпсада Београда (1456)Деколонизација АфрикеМуслиманско освајање Иберијског полуострваДон КихотВизиготиМигел де СервантесЗападно римско царствоКарло VСтефан ДушанЂауме I од АрагонаАлмогавери
Рекли су…

Који је пољски краљ, по твом мишљењу, био најглупљи ?[...]Ја ћу ти рећи да је најглупљи пољски краљ био Јан Собјески, и то зато што је ослободио Беч од Турака. А најглупљи руски цар сам ја, јер сам помогао Аустријанцима да угуше мађарску буну.

Николај I (1825—1855), руски цар, у писму из 1854. упућеном генералу ађутанту грофу Ржевуском

Препоручујемо…

Кажи ми како се зовеш, и знаћу какав си

Имена постоје од кад је света и века. У појединим историјским периодима и културама била су мање или више важна, па су у складу с тим била мање или више занимљива, инвентивна, богата, и било их је у мањем или већем броју, али нема те људске заједнице на овом свету у којој имена не постоје. Имена су често носила разноразна значења, па су тако, осим што су именовала свог носиоца, такође говорила доста о њему самом: о његовом пореклу, карактеру, месту у породици, физичким и психичким особинама и сл. Има веровања да одређена имена могу да штите или дају одређене особине својим носиоцима, а такође је било непожељних, чак забрањених имена. >>>

ciceron.jpg

Непосредно по ступању Анрија II на престо Француске, одржан је један двобој између противника крајње неједнаких снага прекаљеног и искусног војника, Франсое де Вивона, господара Ла Шататењереа, поноса Француске кога још нико у двобоју није победио, и дворанина, Гија Шабота, барона од Жарнака,... >>>

Полигамија је била уобичајeна појава за устаничке војводе у Првом српском устанку тако да је познато да су рецимо Павле Цукић, Петар Николајевић Молер и Хајдук Вељко Петровић живели са две жене у исто време. Било је и војвода који су, по узору на турске великодостојнике, држали праве хареме, а... >>>

С краја 18. и у 19. веку, у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Да би обезбедило стручњака за ову област,... >>>

У средњовековној Србији, користио се разноврстан прибор за јело који се разликовао у зависности од поднебља и начина исхране, али превасходно од социјалног статуса и богаства оних који су се њиме служили. Свадба у Кани приказана на фресци у манастиру Грачаница око 1320. године. Иако... >>>

У западној Европи златни новац готово да није био у оптицају током највећег дела средњег века. Додире са златном монетом Европа је остваривала у оним областима који су били у контакту са исламским светом, на Иберијском полуострву и у јужној Италији, као и у крсташким државама. Све до 13. века златни... >>>

Јован Луксембуршки, син цара Светог римског царства Хенрика VII, 1310. године, кад је имао четрнаест година, постао је краљ Чешке. Династија Луксембурга је била германског порекла, али је била под снажним утицајем француске културе. Краљ Чешке Јован био је веран поданик француског краља Филипа VI... >>>

Дебела Берта (немачки Dicke Bertha), како јој гласи популарни назив, вероватно је једно од најпознатијих артиљеријских оруђа коришћених током Првог светског рата. Ипак, овај надимак се користи за означавање неколико артиљеријских оруђа, односно хаубица калибра 210 мм које су коришћене за гранатирање... >>>

Жил Мишле (француски Jules Michelet, 1798—1874), један од најзначајнијих француских историчара 19. века био је својим савременицима, без обзира да ли су га оспоравали или подржавали, познат као револуционаран дух и човек изузетне осетљивости за актуелна друштвена и политичка питања. Из те спремности... >>>

У савременим изворима презиме династије краља Вукашина и краља Марка уопште се не спомиње, док се у историографији порекло овог презимена углавном везује за дело Мавра Орбина, иако ни он не наводи експлицитно презиме Мрњавчевић, већ само име Вукашиновог оца, Мрњаве (Margnava). Сима Ћирковић је... >>>

Рани биографи Николе Коперника (1473 1543) имали су на располагању релативно мало изворног материјала а највећи његов део нестао је током неколико догађаја који су се одиграли сто година након Коперникове смрти. Поред проблема са изворима са којима су се суочавали и најранији биографи, Коперникове... >>>

Да ли сте знали? Занимљивости месеца

Едвард I (1272—1307) је био први краљ Енглеске који је говорио енглески језик.1

Владимир Вијановић, познат као „Влада Револуција“ због учешћа у студентској побуни у Београду 1968. године захваљујући глумцу Зорану Радмиловићу статирао је у телевизијској серији „Више од игре“ 1977. године. Када се сазнало о коме је реч, сцене где се он појављивао уклоњене су.1

Пре епохе Крсташких ратова, према сачуваним изворима, својеврсни рекордер по броју ходочашћа у Свету земљу био је Фулк Нера, гроф од Анжуа. Он је у Јерусалим ходочастио четири пута — 1003, 1008, 1035. и 1038. године.2

Најновије… Из архиве Историјске библиотеке…

ТЕКСТОВИ

АНЕГДОТЕ

codex-argenteus.jpg

О Вулфилином животу сазнајемо из више извора: од аријанских писаца, то су једно писмо његовог ученика Аксентија из Дорострума (данас Силистра у Бугарској) које је у 5. веку забележио аријански теолог Максимије на маргинама капиталног дела Амброзија Миланског, De Fide… >>>

velizar-ii.jpg

Велизар (грч. Βελισαριος; лат. Belisarius, рођен између 500. и 505, умро 565) био је истакнути војсковођа византијског цара Јустинијана I који је, углавном успешно, водио ратове против Персијанаца на источној граници Царства, против Вандала у Африци и Острогота у Италији. >>>

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported